U proljeće, 1992. godine, ja Hrvat, spasio sam ranjenog Srbina iz Nevesinja! Savjest mi nalaže da kažem istinu

    0
    898

    Inače, ja sam po nacionalnosti Hrvat. Tako je u proljeće 1992. ranjeni srpski vojnik u nevolji i bijegu završio na neprijateljskoj teritoriji. Bila je noć, nije bilo struje, otac me probudio i rekao mi da čujem vapaje za pomoć. I zaista, visok čovjek s povredama glave i noge uvukao se u naše dvorište i tiho zastenjao i pokucao na ulazna vrata. Prvo sam pomislio da je to jedan od pilota JNA koji je tih dana oboren na našem području. Brzo sam ga podigla da vidim da li imaju oružje (nije ga imao) i pitala ga da li je pilot, rekao je da nema. Odlučio sam da ga moram hitno odvesti u ratnu bolnicu. Dok sam polagao prednje sjedište auta, moj otac mu je zapalio cigaretu i stalno mu je govorio: “Ne govori da si Srbin, samo reci da si hrišćanin pravoslavne vere!” Ratna bolnica vrvila je od naše vojske.

    Zauzeo sam čvrst stav da ga niko ne smije ni dodirnuti, zamolio sam ljekara da hitno pozove vojnu i civilnu policiju. Sve vrijeme hladio sam glave usijanih vojnika tražeći osvetu za raketiranje grada od pre nekoliko dana (grad u Zapadnoj Hercegovini).

    Nabrojao sam im samo imena naših zatvorenika koje možemo zamijeniti za njega, ali i; U duši sam znao da me Bog obavezuje da svojim životom zaštitim tog siromaha. Uglavnom, srce mi je bilo na mjestu kad su ga kola hitne pomoći i medicinska pratnja odvezli u Split. Sigurno znam da je predan u splitsku ratnu bolnicu i volio bih znati gdje je završio! Dok sam ga vozio u ratnu bolnicu rekao mi je svoje ime; Zubac Milovan (Jovin), 52, iz Nevesinja. Rekao je da je oženjen i da ima dvije male kćerke.

    LEAVE A REPLY