Bio Cigo u zatvoru.
Nakon 3 godine zove ga stražar na telefon, ima poziv od oca.
Javi se Cigo:
– Reci tata, šta ima?
– Žena ti se porodila.
– I, šta sam dobio?
– Dobio si brata!
BONUS PRIČA
U jednom malom selu, negde u šumovitim brdima Balkana, živeo je deda Milovan, najpoznatiji po svojoj tvrdoglavosti i neobičnim avanturama. Deda Milovan je bio seljak starog kova, tvrd kao stena, ali i pravi majstor za svaku situaciju.
Jednog jutra, dok je deda Milovan pio svoju jutarnju kafu na verandi, došao je do njega komšija Rade, sav uzrujan.
“Deda Milovane, naš vo imam problema. Neće da vuče kola, neće da se pomera. Kao da se inati!” rekao je Rade.
Deda Milovan se nasmejao, otpijajući još jedan gutljaj kafe. “Rade, vo je samo životinja. Nema tu inata. Dođi, da vidimo o čemu se radi.”
I tako, krenuli su Rade i deda Milovan ka Radinom stajištu, gde je vo stajao, nepomičan kao kip. Rade je pokušavao da ga pomeri, ali vo nije hteo ni da mrdne.
Deda Milovan je prišao, zagledao vola, pa onda rekao: “Rade, pusti ti to. Ima jedan trik koji će ga sigurno pokrenuti.”
Rade je bio skeptičan, ali je pristao. Deda Milovan je otišao do svoje kuće, vratio se s velikom glavicom belog luka i parče slanine. Svi su se okupljali oko staje da vide šta će sad biti.
Deda Milovan je stao ispred vola, podigao belu luk i počeo da ga maše ispred njegovog nosa. Vo je počeo da njuška, očigledno zainteresovan. Zatim je deda Milovan izvadio slaninu i polako je pomerio unazad. Vo je napravio korak napred, pa još jedan, prateći miris slanine.
Svi seljani su se smejali, a deda Milovan je rekao: “Eto, Rade, nije problem u voju, nego u motivaciji. Ponekad, sve što treba je malo slanine.”
Sledeće nedelje, dok je deda Milovan sedeo ispred kuće i uživao u svom miru, došao je do njega mladi Miša, sav očajan.
“Deda Milovane, čuo sam da znaš sve trikove. Moja devojka Milica ljuti se na mene i neće da razgovara sa mnom. Šta da radim?” upitao je Miša.
Deda Milovan se nasmejao i rekao: “Ah, ljubav, to je već teža stvar od vola. Ali ima jedan trik. Idi do Milice i reci joj da si naučio novi ples i da želiš da joj ga pokažeš.”
Miša je bio zbunjen, ali je odlučio da posluša. Otišao je do Milice, rekao joj što mu je deda Milovan savetovao. Milica, iako još uvek ljuta, bila je znatiželjna.
Miša je počeo da igra, ali ne bilo kakav ples. Njegovi pokreti su bili toliko smešni i nespretni da je Milica počela da se smeje. Smejala se toliko da su se i drugi seljani okupili i pridružili smehu.
Na kraju, Milica je prišla Miši, zagrlila ga i rekla: “E, ti si pravi ludak, ali si moj ludak.” I tako su se pomirili.
Deda Milovan je posmatrao sa svoje verande, smeškajući se. Znao je da je ponekad, za rešavanje problema, dovoljno samo malo humora i kreativnosti.
I tako, u tom malom selu, svi su znali da, kada naiđu na problem, mogu da se obrate deda Milovanu. Jer, pored toga što je bio tvrdoglav i neobičan, imao je rešenje za svaku situaciju – čak i za one koje su delovale nepremostivo.
