Otišao Ciga u posjetu kod brata u Njemačku. Pošto kod brata bilo tijesno, nema mjesta, smjesti ga brat u luksuzni hotel.
Gleda Ciga kupatilo, džakuzi, sve blista i sija se, pa reče:
– Eh, šteta što nije nedjelja da se okupam..
BONUS PRIČA:
Bila jednom jedna neobična bašta u kojoj su biljke pričale. Ova bašta pripadala je gospođi Magdi, starijoj dami koja je obožavala da provodi vreme sa svojim zelenim prijateljima. Iako nije mogla da čuje njihove razgovore, biljke su bile veoma društvene i često su vodile zanimljive razgovore.
Jednog prolećnog dana, u baštu je stigla nova biljka – mladi kaktus po imenu Kiko. Kiko je bio malo nespretan, jer je došao iz daleke pustinje i nije bio naviknut na život među cvećem i povrćem. Odmah je privukao pažnju svih.
“Zdravo, svi!” reče Kiko sa osmehom, iako je njegov osmeh bio teško uočljiv zbog svih tih bodlji. “Ja sam Kiko, novi sam ovde. Kako ste?”
Ruza, prelepa crvena ruža, se nakloni i reče: “Dobrodošao, Kiko. Ja sam Ruza, a ovo su moji prijatelji – Toma Tulipan, Olgica Orhideja i Rudi Rotkvica.”
“Drago mi je da vas upoznam!” reče Kiko entuzijastično, ali u tom trenutku se naglo pomerio i svojim bodljama probode Rudi Rotkvicu.
“Ej, pazi malo!” zavapi Rudi, masirajući svoje povređeno mesto. “Zar nisi čuo za lični prostor?”
“O, izvinjavam se, stvarno nisam želeo,” reče Kiko postidjeno. “Nisam naviknut na ovako blizak kontakt.”
Toma Tulipan se nasmeja: “Nema problema, Kiko. Svi ćemo se navići jedni na druge. Samo se opusti i pazi na svoje bodlje.”
Dani su prolazili i Kiko je polako učio pravila bašte. Ali, bio je poznat po svojim nespretnostima. Jednog dana je, pokušavajući da pomogne Olgici Orhideji da dosegne suncokret, slučajno prevrnuo kantu s vodom i sve biljke su bile mokre.
“Pa dobro, Kiko,” reče Ruza kroz smeh. “Ako nastaviš ovako, moraćemo da nosimo kišobrane u tvojoj blizini!”
Kiko je postajao tužan zbog svojih nespretnosti. “Žao mi je, stvarno se trudim,” reče on tužno.
Ruza mu je prišla i rekla: “Znaš, Kiko, svi mi imamo svoje mane. Ti si samo malo nespretan, ali si i veoma ljubazan i željan da pomogneš. To je ono što je važno.”
Ostale biljke su se složile. “Da, Kiko,” reče Toma Tulipan. “Uprkos tvojim bodljama i nespretnostima, učinio si našu baštu veselijom i zanimljivijom.”
Kiko je bio dirnut. “Hvala vam svima. Pokušaću da budem bolji prijatelj i da pazim na svoje bodlje.”
I zaista, Kiko je postao pažljiviji. S vremenom je naučio kako da pomogne svojim prijateljima bez da ih povredi. Tako su u ovoj neobičnoj bašti biljke nastavile da žive u harmoniji, smejući se i podržavajući jedna drugu.
Gospođa Magda je sa svojim neznanjem o pričama koje su se odvijale među njenim biljkama nastavila da uživa u svojoj bašti, nesvesna koliko je zapravo posebna. A biljke, s Kikom kao novim članom njihove zajednice, naučile su važnu lekciju o prihvatanju razlika i vrednosti pravog prijateljstva.
