Došla Fata kod ginekologa na pregled i doktor joj kaze:
– Fato kad drugi put dodješ, treba da se obriješ.
A na to ce Fata:
– Sta je vama doktore pa da mi se zbog toga sve komšije smIju.
Avanture Deda Miće i Zmajskog Usneća
U malom selu po imenu Malofelji, koje je bilo poznato po svom zapanjujuće malom broju nezgoda, živio je jedan starac po imenu Deda Mića. Deda Mića je bio poznat kao najpametniji (i najnepraktičniji) čovek u selu. Njegove avanture su bile legendarne, iako obično nisu završavale onako kako je on planirao.
Jednog jutra, dok je sedeo u svojoj bašti pored vrcajuće česme, Deda Mića je ugledao neobičan predmet kako se glava iznad zemlje. Bio je to stari zmaj. Zmaj je bio, doduše, vrlo neobičan. Imao je ljubičaste ljuske, krila koja su ličila na staru tapiseriju i nosio je na sebi nekoliko velikih naočara. Zmaj se zvao Zmaj Usneće, i bio je poznat po tome što je govorio samo u rimama i žudio za najboljom pogačom u kraljevstvu.
„Zdravo, Deda Mića, ti si mudri starac,
Trebam ti pomoć, ja sam u nevolji sad,“
počeo je Zmaj Usneće u svom rimovanom stilu.
Deda Mića, koji je inače bio vrlo uzbuđen zbog bilo kakve avanture, odmah je pristao da pomogne. „Šta se dogodilo, dragi zmaju? Kakve brige te tište, pa da te spasim?“
Zmaj Usneće mu je ispričao da je njegova pogača nestala. Pogača je bila specijalna, ne samo zbog svog ukusa, već i zbog svoje magične moći da ujedini sve zmajeve u sreći. Pogača je, naime, nestala iz njegove zmajske pećnice, koja je bila čudno zaključana sa strane.
„Zamolio bih te, Deda Mića, da mi pomogneš da pronađemo pogaču,
Jer bez nje, čarobni ples u mom kraljevstvu ne može da se nastavi,“
rekao je Zmaj Usneće, a Deda Mića je odmah shvatio da je u pitanju ozbiljna stvar.
Deda Mića je postavio svoje omiljene istraživačke naočare, uzeo svoj veliki alat za pretraživanje (koji je u stvari bio staro kofa za vodu) i krenuo u zmajsku pećnicu. Unutra je bilo puno čudnih stvari: plavi vatrometi, čarobni prah i smeđe torte koje su plivale u vazduhu.
„Hmm, čudno, čudno, izgleda kao da je neko zaista imao zabavu,“ pomislio je Deda Mića. Onda je primetio malu oznaku na vratima pećnice koja je govorila: „Za najbolju pogaču – okreni ključeve u pravom redosledu.“
Deda Mića je odlučio da pokuša da otključa vrata. Počeo je da okreće ključeve, ali umesto da otvori vrata, počeo je da pravi konfuznu kombinaciju zvukova. Pećnica je počela da se trese, dim je počeo da izlazi iz nje, i čudne boje su počele da se pojavljuju.
Na kraju, vrata su se otvorila, ali umesto pogače, unutra je bio veliki, smešni tortu koja je izgledala kao da se samo što nije probudila iz sna. Torta je odmah počela da peva, a Zmaj Usneće je shvatio da je pogača zapravo bila torta u njegovom snu!
„Ti si uspeo, Deda Mića, da otkriješ tajnu,
Možda pogača nije bila izgubljena, već skrivena u snu!“
rekao je Zmaj Usneće u svojoj rimovanoj pesmi.
Deda Mića se smejao od srca i rekao: „Pa, to je zaista dobra vest! Sada možemo da provedemo ovaj dan s velikim tortama, pevanjem i zabavom!“
I tako je Deda Mića, zajedno sa Zmajem Usneće, organizovao najveću zabavu u istoriji Kraljevstva, koristeći tortu kao glavnu atrakciju. Svi su se zabavljali i smejali, a pogača, u stvari, nikada nije bila izgubljena – samo je bila smešno zamotana u snu.
I tako, Deda Mića se vratio u svoje malo selo, ponovo poznat po tome što je spasio dan na najnepraktičniji mogući način, dok je Zmaj Usneće nastavio sa svojim čarobnim i rimovanim avanturama.
Neobična Avantura Leka i Tiganja
U malom selu Pustodol, koje je bilo poznato po svojim čudnim običajima i još čudnijim stanovnicima, živela su dva najbolja prijatelja: Lek, mladi i neobično nestrpljivi izumitelj, i Tiganj, stariji i mudri kuvar čije su kulinarske veštine bile legendarne u celom kraju. Njihova prijateljstva je bilo poznato po tome što su zajedno dolazili na najbizarnije avanture, često zbog Lekovih izuma i Tiganjevih kulinarskih eksperimenta.
Jednog jutra, dok su uživali u svom uobičajenom doručku, koji je uključivao Tiganjevu neodoljivu pitu od bundeve koja je, na čudnovat način, imala ukus čokolade, Lek je imao sjajnu ideju. „Tiganj, zamisli ovo! Šta ako bismo napravili čarobni uređaj koji može da pretvori bilo koji obrok u omiljeni desert? Mislim da bi to moglo promeniti svet!”
Tiganj, koji je uvek bio spreman za avanturu, odgovorio je: „To zvuči kao fantastična ideja, Lek! Ako uspeš u tome, moglo bi biti kraja poseta čokoladnim fabrikama za sve nas.“
I tako su se bacili na posao. Lek je radio na svom izumu danima, dok je Tiganj eksperimentisao sa raznim receptima u nadi da će pronaći savršen sastojak za čarobni uređaj. Nakon nekoliko pokušaja, koji su uključivali neobične kombinacije začina, čarobnih gljiva i nekoliko eksplozija koje su rezultirale plavim dimom u kuhinji, Lek i Tiganj su napokon završili svoj čarobni uređaj.
Nazvali su ga „Magličasti Transformator“. Uređaj je izgledao kao ogromni lonac sa previše dugmadi i lampica, koje su svaka imala svoju namenu, barem što se tiče uputstva za upotrebu koje je Lek napisao.
Kada su konačno odlučili da testiraju uređaj, Tiganj je pripremio jednostavan obrok: supu od povrća. Lek je uključio uređaj i postavio ga na „transformaciju u desert“. Uređaj je počeo da zuji, svetli i da isijava razne boje. Nakon nekoliko trenut