Muž Žena i muž razgovaraju o obiteljskim problemima.
– Onaj naš balavac mi je opet krao iz novčanika – kaže muž, istovremeno ljut i razočaran.
– Kako znaš da je on? Možda sam bila ja?
Kaže muž:
BONUS PRIČA:
Bila jednom jedna mala, živopisna varošica po imenu Veseligrad, smeštena u dolini okruženoj brdima koja su bila toliko zelena da su izgledala kao da su ih bojali najveseliji slikari. U Veseligradu su svi bili nasmejani i svi su voleli šale. U stvari, ako nisi mogao da ispričaš dobru šalu, uopšte nisi bio pravi Veseligradjanin.
Glavni šaljivdžija u gradu bio je čika Dragan, starac sa velikim brkovima koji su se toliko savijali na krajevima da su izgledali kao da svaki trenutak mogu da polete. Čika Dragan je bio poznat po svojim neverovatnim pričama i šalama koje su izazivale suze od smeha. Njegova kuća bila je najveselija u ulici, sa šarenim cvećem u dvorištu i pticama koje su pevale kao da su bile u nekom veseljku.
Jednog dana, čika Dragan je odlučio da organizuje takmičenje u pričanju viceva. Nagrada je bila velika torta od čokolade, za koju se pričalo da je najbolja u celom kraju. Svi su želeli da učestvuju, pa se u centru Veseligrada okupilo mnoštvo ljudi.
Takmičenje je počelo, a redom su izlazili takmičari i pričali svoje viceve. Bilo je tu smešnih, blesavih i onih koji su izazivali smeh toliko snažan da su se neki od smeha valjali po zemlji. Međutim, niko nije mogao da nadmaši čika Dragana, koji je bio pravi majstor svog zanata.
U jednom trenutku, na scenu je stupio mladi Marko, poznat po svojim blesavim idejama. Marko je bio toliko nervozan da je zaboravio sve viceve koje je znao. Gledajući publiku koja je čekala u tišini, odlučio je da ispriča najblesaviju priču koju je mogao da smisli na licu mesta.
“Dragi moji Veseligradjani,” počeo je Marko, “želim da vam ispričam kako sam jednom pokušao da naučim svoju mačku da svira klavir. Da, dobro ste čuli, klavir! Moja mačka, Mici, bila je prava dama. Uvek je hodala sa podignutim repom i gledala nas, smrtnike, sa visine. Jednog dana, dok sam svirao klavir, Mici je skočila na klavijaturu i počela da se igra sa dirkama. Pomislio sam, ‘Eto prilike! Naučiću je da svira!'”
Publika je već počela da se smeška, a Marko je nastavio: “Prvo sam joj pokazao kako se pritiska jedna dirka, ali Mici nije bila zainteresovana. Onda sam joj obećao poslastice ako svira, ali ni to nije upalilo. Na kraju, odlučio sam da joj pokažem kako se svira ‘Mačka na vreloj limenoj strehi’. Verujte mi, bilo je smešnije nego što zvuči. Mici je na kraju stajala na klavijaturi, gledala me svojim velikim očima i činilo se kao da mi govori, ‘Jesi li ti normalan?'”
Publika je počela da se smeje sve glasnije, a Marko je završio: “Tako da, dragi moji, ako ikada poželite da naučite svoju mačku da svira klavir, setite se moje priče i dobro razmislite. Jer, verujte mi, jedino što ćete dobiti je mačka koja vas gleda kao da ste poludeli!”
Veseligrad se tresao od smeha, a suze su tekle niz obraze svima prisutnima. Čika Dragan je bio toliko oduševljen da je proglasio Marka za pobednika i dodelio mu veliku čokoladnu tortu.
Od tog dana, Marko je bio poznat kao najveći šaljivdžija u Veseligradu, a njegova priča o mački i klaviru postala je legendarna, pričana iz generacije u generaciju uz neizbežan smeh.
– Ma, nisi ti – on uvijek barem nešto ostavi kad uzima!
