Bora Đorđević je preminuo u bolnici u Sloveniji nakon teške borbe s oboljenjem pluća. Muzika je bila njegov život, a sve do poslednjeg trenutka je nastavljao pevati. Uz Dubravku je konačno pronašao mir.
Prema saznanjima iz Republike, roker je napisao testament kada je primetio ozbiljno pogoršanje svog zdravstvenog stanja. O tom pitanju je razgovarao sa suprugom pre nego što je otišao u bolnicu. U testamentu je gotovo sve svoje imanje ostavio naslednicima, koje je duboko voleo i cenio.
Bora je sastavio testament još dok su mu redovni pregledi pokazali ozbiljno pogoršanje zdravlja. Već je bio odlučio kome će šta ostaviti, s posebnim naglaskom na svoju sadašnju suprugu i decu. Iako su se deca već osamostalila i obezbedila, Bora je nameravao da im preda sve što ima. Supruzi je rekao: „Oni već imaju sve od mene, a ti znaš šta da radiš u slučaju bilo kakvih iznenadnih okolnosti“, dodajući da nije imao ništa više da doda. Ove informacije prenosi izvor za „Republiku“.
Bora je bio uzbuđen zbog izlaska svog novog albuma na kojem je dugo radio, a kroz njegove stihove izražena je i njegova poslednja želja.
„Rođen sam u Čačku i bio sam izuzetno srećan kada sam primio priznanje počasnog građanina. Čačak je za mene mesto puno emocija. Iako sam sada na privremenom radu negde van Čačka, svi mi koji smo otišli iz svog grada, jednog dana ćemo se vratiti na padine Jelice i trajno se nastaniti u Čačku,“ govorio je nekada. Takođe je istakao da bi voleo da doživi trenutak kada će neka ulica u njegovom rodnom gradu nositi njegovo ime:
„Takva priznanja obično se dodeljuju posthumno, a to posthumno priznanje za mene ne bi imalo mnogo značenje, jer ga ne bih mogao videti. Voleo bih da doživim da se tako nešto dogodi u Čačku. Imam sličan znak u beogradskom Zoološkom vrtu, gde postoji staza nazvana Borino sokače,“ dodao je Bora.
Na jednom koncertu u Čačku, Bora je izveo pesmu “Dve gitare”, koju je snimio zajedno s preminulim basistom Mišom Aleksićem. Ova pesma, sa emotivnim stihovima, dirnula je publiku do suza i predstavljala je njegovu poslednju želju koju je ostavio Čačanima. Stihovi glase:
„Pošaljite moje telo u Čačak, u Srbiju, a srce ostavite u Ljubljani, neka tamo bude. Ne trošite novac uzalud, nisam ja neko ko je previše važan.“
