Lepa Brena je regionalno poznata estradna umjetnica za koju svi znaju. Inače pravo ime joj je Fahreta Jahić, rođena je u Tuzli prije 65 godina a porijeklom je iz Brčkog. Poznata je po nebrojeno hitova a u mladosti je glumila i u nekoliko filmova.
Nekada davno, dok je scena bivše Jugoslavije pulsirala pod reflektorima pop i folk zvuka osamdesetih godina, pojavio se umetnik čije ime nije moglo da prođe nezapaženo – Dragan Antonijević, poznatiji kao Arlekino. Bio je sve ono što tadašnja estrada nije očekivala, ali je na kraju prihvatila: neukrotiv, drugačiji, pomalo teatralan i potpuno autentičan. Njegov glas, njegova pojava i njegova muzika oblikovali su jednu epohu i ostavili trag koji vreme nije uspelo da izbriše.
Ipak, kako to često biva u životima umetnika koji gore intenzivno i brzo, Arlekino je iznenada nestao iz javnosti. Godine su prolazile, svet se menjao, ali njegovo ime nije zaboravljeno. A onda – tišina je pukla. Ne kroz refren nove pesme, već šuštanjem stranica. Na scenu se vratio ne kao muzičar, već kao autor – i to sa pričom koja je istovremeno zaintrigirala, zbunila i uznemirila mnoge. Njegovo novo delo bilo je sve osim običnog – knjiga koja je tvrdila da otkriva detalje njegove navodne romanse sa jednom od najvećih zvijezda koje je Balkan ikada imao: Lepom Brenom.
Nije to bio tek literarni pokušaj da se vrati u žižu pažnje. Ne. Arlekino je, još davne 1993. godine, prvi put odlučio da otvori vrata koje su svi drugi držali zaključanim. Bez zadrške i bez cenzure, govorio je o navodno burnoj ljubavi, strasti i emocijama koje su ga vezivale za Lepu Brenu. Njegove izjave tada su odzvanjale medijskim prostorom kao eksplozija – jer nikada pre toga niko nije sa takvom smelošću govorio o nevidljivom licu jedne zvezde.
Vremenom, tišina se pretvorila u šapat, a šapat u povremene naslove. Arlekino nije prestajao da intrigira. Kulminacija je došla kada je objavio album simboličnog i provokativnog naslova – „Baba Kurana“. Među pesmama se izdvajala jedna, direktna i bez trunke metafore, koju su mnogi tumačili kao otvorenu posvetu Breni. I dok su jedni aplaudirali njegovoj umetničkoj smelosti i nazivali ga “poslednjim iskrenim boemom”, drugi su ga optuživali za pokušaj jeftine provokacije i eksploataciju starih tema radi povratka pod svetla reflektora.
Šta god ko mislio – jedno je sigurno: Arlekino nije čovek koji ostavlja ravnodušnima. Bio je i ostao enigma sa licem klovna, čovek koji iza šarenog kostima nosi more emocija i sećanja, od kojih su neka i danas dovoljno snažna da podignu buru. I dok javnost nagađa gde prestaje istina, a počinje fikcija – Arlekino se osmehuje iz senke, zadovoljan što se o njemu ponovo priča.
Tokom jednog od svojih javnih nastupa u kojima se osvrnuo na davno prohujale dane, Arlekino je odlučio da skine veo tajne s jednog poglavlja svog života koje je, kako kaže, ostavilo dubok trag. Govorio je iskreno, bez potrebe da išta uljepšava ili sakrije – kao da je sve to godinama čekalo da konačno bude izrečeno.
Sjećajući se prvog susreta sa Lepom Brenom, rekao je da se desio u studiju legendarnog Rake Đokića. „Pojavila se kao oluja – nečujna, ali moćna. Bilo je nešto u njenom držanju, u načinu na koji je gledala oko sebe, što me momentalno zaintrigiralo. Nije to bila klasična lepota, već ono što ne znaš imenovati, ali osećaš – ona je bila to“, prisetio se.
Kako su radili na istim muzičkim projektima, njihovi putevi su se sve češće ukrštali. I dok su se drugi zabavljali taktikama, dvosmislenim pogledima i igrama nedodirljivosti, među njima se razvijalo nešto suptilnije i dublje. „Ona je počela da mi šalje signale, blage, ali jasne. A ja? Imao sam tada nekog drugog uz sebe. Ipak, sve što sam osećao prema Breni postajalo je preglasno da bih to mogao ignorisati. Raskinuo sam dotadašnju vezu – ne zato što sam bio slab, nego zato što sam želeo da budem iskren.“
Jedan događaj iz tog perioda posebno mu je ostao urezan u pamćenje. Bio je to susret u stanu Marine Tucaković i Fute, dvoje ljudi koji su tada bili epicentar muzičkog sveta. U toj, naizgled običnoj večeri, desilo se nešto što je sve promenilo. „Nagnula se prema meni, htela je da me poljubi. A ja… ja sam se povukao. Ne zato što nisam želeo taj trenutak, nego zato što me obuzeo strah. Strah da nisam dovoljno dobar, da ću joj brzo dosaditi, da ću biti samo prolazna epizoda u njenom grandioznom životu. Ja sam tek gradio svoje ime, a ona je već bila na vrhu“, iskreno je rekao.
Taj neostvareni poljubac, čini se, ostao je da lebdi između njih kao pitanje bez odgovora. Nisu postali par, nisu kročili zajedno kroz život, ali ono što su osećali – to nije moglo biti zaboravljeno. Možda su baš zbog toga i ostali jedno drugom u sećanju: jer nisu stigli da se izližu, da izgovore previše, da dođu do kraja. Zastali su tačno tamo gde sve i dalje ima snagu da zaboli.
U jednoj od svojih najiskrenijih i emotivno nabijenih ispovesti, Arlekino je otvorio srce i progovorio o vezi koja je, kako sam kaže, mogla da preraste u nešto veliko – da nije bilo okolnosti, ljudi i njegovog sopstvenog bežanja od osećanja. U tom prisećanju, nije pokušavao da se predstavi kao heroj priče – naprotiv, priznao je da je on bio taj koji je ustuknuo kad je trebalo da zakorači.
Prema njegovim rečima, upravo je Lepa Brena bila ta koja je želela da njihov odnos preraste u nešto ozbiljno. Navodno je čak imala razgovore s njegovom majkom i otvoreno se poveravala tadašnjoj kraljici tekstopisaca – Marini Tucaković. Ali dok je ona pokazivala želju za bliskošću, on je, kako priznaje, birao da se skriva iza maske hladnoće. U pozadini svega toga, Brenina karijera uzletela je neverovatnom brzinom – punila je dvorane, putovala kontinentima, i sa svakim nastupom bivala sve dalja. Njihovi susreti postajali su sve ređi, ali kontakt nikada nije u potpunosti prekinut.
„Ako se to što smo imali uopšte može nazvati vezom, onda je to bila veza koju su potkopali drugi,“ rekao je iskreno. „Ljudi iz njenog najužeg kruga, pre svih Marina i Futa, nisu me videli kao nekog s kim bi ona mogla da izgradi stabilnu budućnost. Vremenom sam shvatio da sam u njenom životu postao više nalik nekoj prolaznoj zabavi, nečemu što nikada nije moglo da traje. Njoj sam, verovatno, bio uzbudljiv – ali ne i održiv.“
Ipak, najkontroverzniji deo njegove priče došao je tek kasnije, kada je otkrio da ga je upravo Brenina udaja za tenisku zvezdu Slobodana Bobu Živojinovića podstakla da napiše knjigu. Taj rukopis, kako tvrdi, bio je njegova lična katarza, svojevrsni dnevnik izgubljene ljubavi i neostvarenih mogućnosti.
„Kada je javno izgovorila ‘da’ Bobi, ja sam u tišini svog sveta odlučio da napišem sve. Sve ono što se nikada nije desilo, a moglo je. Sve što sam ćutao godinama. I, na moje iznenađenje, ona nije bila ljuta – naprotiv, tvrdim da joj se knjiga svidela. Ali njen suprug nije delio to oduševljenje.“
U javnosti su se pojavile glasine da je Bobin odgovor bio daleko od ravnodušnog. Navodno je, tvrdi Arlekino, čak angažovana tada moćna figura iz senke – pokojni Šljuka – da ga upozori. Postojale su i tvrdnje da je Boba pokušao da u potpunosti otkupi tiraž knjige, ne bi li sprečio da prošlost njegove supruge dopre do očiju javnosti.
Da li je Arlekinovo svedočenje umetnički izraz, zakasnela potreba za zatvaranjem jedne emocionalne rane ili čin koji je imao nameru da prodrma javnost – ostaje otvoreno pitanje. Jedno je, međutim, sigurno: kada se on pojavi, tišina prestaje. Njegovo ime i dalje nosi određenu težinu, a njegova priča je snažan podsetnik da iza svetlucave zavese estrade uvek stoje stvarni ljudi – sa stvarnim emocijama, sukobima, i izgubljenim prilikama.
LEPA BRENA NA FILMSKOM PLATNU: IKONA MUZIKE KAO GLUMAČKI SIMBOL JEDNE EPOHE
Kada govorimo o Lepoj Breni, teško je ne pomisliti na blještave scene, šljokice, eksploziju energije, specifičan osmeh i harizmu koja prkosi vremenu. Ipak, ono što mnogi znaju – ali možda ne u potpunosti razumeju – jeste da Lepa Brena nije ostala ograničena samo na muzičku scenu. Ona je, naročito tokom osamdesetih i ranih devedesetih godina, bila izuzetno prisutan lik i u jugoslovenskoj kinematografiji. I to ne bilo kako – već kao centralna ličnost u filmovima koji su mešali humor, muziku i refleksiju društvenih tokova tog vremena.
KAKO JE SVE POČELO – FILMSKI DEBI I KONCEPT BRENE KAO JUNAKINJE
Brena nije došla u film kao glumica u klasičnom smislu reči. Nije bila dramski obrazovana, niti je imala klasičan glumački background. Međutim, posedovala je nešto što nijedna akademija ne može da pruži – prirodnu kamerogenost, šarm, iskonsku vezu s publikom, i sposobnost da bude ono što jeste i pred objektivom. Njena pojava bila je magnet za publiku, a producenti su to vrlo brzo uvideli.
Prvi značajan trenutak bio je film „Hajde da se volimo“ iz 1987. godine, koji nije samo filmski projekat, već i fenomen – kulturni i komercijalni. Taj film je bio oblikovan kao komedija sa muzičkim elementima, a zapravo je bio celovečernji omaž Breninoj slavi i uticaju. U njemu, Brena glumi samu sebe, odnosno varijaciju na temu “zvezde u svetu estrade”, što je bio odličan koncept jer je omogućio da se granice između fikcije i stvarnosti brišu.
U tom prvom filmu, radnja se fokusira na događaje oko Brenine turneje i pokušaje raznih bizarnika da se domognu njenog društva i slave. Film obiluje satiričnim prikazima tadašnje jugoslovenske svakodnevice – birokratije, lokalnih moćnika, estradnih menadžera i fanatizovane publike. Glumci poput Dragana Zarića, Dragomira Bojanića Gidre i Branimira Brstine savršeno su se uklopili u humorističnu strukturu filma, ali je upravo Brena bila magnet koji je prodavao bioskopske karte.
Film je bio ogroman uspeh – ne samo u Jugoslaviji, već i u dijaspori. Zabeležio je milionsku gledanost i postao jedan od najgledanijih domaćih filmova te decenije. To je proizvelo sasvim logičan nastavak.
„Hajde da se volimo 2“ – BRENA U POTRAZI ZA SLOBODOM
Drugi deo sage o Breni na filmu pojavio se već 1989. godine. Naslov je zadržan – „Hajde da se volimo 2“ – ali je radnja proširena i dovedena na viši nivo kada je reč o zapletima i karakterizaciji likova.
U ovom filmu, vidimo Brenu u mnogo kompleksnijem emotivnom i profesionalnom okruženju. Iako se i dalje oslanja na humor i muziku, drugi deo uvodi više elemenata drame, a i Brenina gluma postaje izraženija. Ponovo igra samu sebe, ali sada je zatičemo u nizu zapetljanih odnosa, među kojima su i sentimentalni konflikti, prijateljstva, i odnosi s novinarima i menadžerima.
Film daje i širu sliku sveta u kojem se kreće jugoslovenska zvezda: mediji, lokalni mafijaši, političke igre i fanovi predstavljeni su kroz niz duhovitih, ali i vrlo znakovitih scena. Brena ovde više nije samo zabavljačica – postaje metafora žene koja pokušava da zadrži svoj identitet u lavirintu estradnog sveta.
Publika je film prihvatila sa oduševljenjem, a uspeh je još jednom potvrdio da Brena nije samo pevačica već i kulturni fenomen. Ljudi su odlazili u bioskope ne samo da vide šta će se dogoditi u filmu, već da se dodatno povežu s mitom koji je Brena tada predstavljala.
„Hajde da se volimo 3“ – KRAJ TRILOGIJE I SVOJEVRSNI EPILOG JEDNE FAZE
Treći i poslednji deo trilogije, „Hajde da se volimo 3“, izašao je 1990. godine i poslužio kao kruna filmskog putovanja Lepe Brene u tom žanru. Ovaj film je već bio znatno ozbiljniji, što se ticalo i narativa i tona. Jugoslavija je ulazila u burnu epohu istorijskih promena, i to se, svesno ili nesvesno, odrazilo i na filmsku atmosferu.
Brena je i dalje bila centralna figura, ali u ovom delu osećamo i njen umor, razapetost između slave i ličnog mira, sve izraženiju introspekciju. Film donosi ton blagosti, zrelosti i nagoveštaj da svaka bajka, pa i ona estradna, ima svoj kraj – ili bar transformaciju.
Takođe, ovaj film se može posmatrati kao umetničko zatvaranje jednog poglavlja. Brena je u njemu više žena nego zvezda, više osoba nego simbol, i to je učinilo ovaj film posebno emocionalnim za publiku koja ju je tada već dve decenije volela.
TELEVIZIJSKI FORMAT I DOKUMENTARNI POVRATCI – BRENA KAO LIK I MIT
Iako posle trilogije nije nastavila glumačku karijeru u klasičnom smislu, Lepa Brena je i dalje imala snažno prisustvo u dokumentarnim filmovima, TV specijalima i koncertnim filmovima, koji su dodatno cementirali njenu simboliku.
Posebnu pažnju izazvao je dokumentarac „Lepa Brena – Godine Slatkog greha“, koji je 2020. godine podsetio publiku na njen celokupan put. Iako to nije igrani film, taj dokumentarac je suštinski važan za razumevanje Breninog lika u savremenoj kulturi. U njemu se Brena pojavljuje ne samo kao narator sopstvene priče, već i kao žena koja se s distance osvrće na svoj meteorski uspon, lične gubitke, porodične vrednosti i jugoslovenski kontekst u kojem je postala zvezda nad zvezdama.
BRENA – VIŠE OD FILMSKE JUNAKINJE
Brena nikada nije težila da postane velika glumica u tradicionalnom smislu. Ipak, njena filmska prisutnost je bila snažna, nezaboravna i, što je najvažnije – autentična. Njeni filmovi nisu bili samo zabava, već i odraz vremena, mentaliteta, i kolektivne emocije jedne generacije. Uloga koju je igrala – sebe samu, ikonu narodne zabave – bila je ujedno i gluma i stvarnost. Taj balans između fikcije i istine, muzike i poruke, satire i topline, učinio je da se njeni filmovi i danas gledaju s nostalgijom i poštovanjem.
U svetu gde su mnoge zvezde došle i prošle, filmska Brena ostala je kao svetionik jedne epohe, jedne ljubavi, jedne neponovljive hemije između umetnika i publike. A to se, bez sumnje, ne zaboravlja.
