Stopira časna sestra na autoputu, kad zaustavi Mujo i kaže:
–Čuj mogu te povesti ali prvo s#x.
Časna:
-Jesi li oženjen?
Mujo:
-Nisam.
Časna:
–Ajde može ali otpozadi jer mi je sprijeda oko vrata križ.
I tako Mujo odradi posao, i voze se oni, voze, kad nakon pola sata vožnje Mujo kaže časnoj:
–Čuj, moram ti nešto priznati. Oženjen sam i imam troje djece.
A časna će na to:
–I ja tebi moram nešto priznati. Zovem se Haso i idem na karneval.
BONUS PRIČA:
U malom selu po imenu Džumbusovac, gde se svaki dan dešavalo nešto smešno, živeo je čuveni šaljivdžija Rade, poznatiji kao Rade-Tarantula. Rade je dobio nadimak zbog svoje zapanjujuće sposobnosti da priredi najveće i najzamršenije šale koje su se širile poput mreže.
Jednog dana, Rade je odlučio da priredi šalu koja će se prepričavati generacijama. Sedeći ispred svoje kuće sa svojom vernom mačkom Cicom, došao je na briljantnu ideju. Rade je odlučio da organizuje “Veliku Džumbusovac Trku za Kupus”, ali sa malim twistom.
Rade je svima u selu poslao pozivnice na kojima je pisalo: “Pridružite se Velikoj Trci za Kupus! Pobednik dobija zlatni kupus i večnu slavu!” Svi su se oduševili, jer su znali da ih očekuje nešto urnebesno.
Na dan trke, staza je bila postavljena kroz čitavo selo, prolazeći pored najčudnijih prepreka koje je Rade mogao da smisli. Učesnici su se okupili na startnoj liniji, među njima je bio i Steva-Kojot, najbrži čovek u selu, ali i najveći Radeov rival.
Trka je počela, a učesnici su morali da trče preko bala sena, kroz kokošinjce, pa čak i preko improvizovanog mosta od praznih kutija za jaja. Sve je to bilo dovoljno smešno, ali vrhunac trke je bio kada su učesnici stigli do ogromnog blata u kojem su morali da pronađu skriveni ključ kako bi otključali zlatni kupus.
Svi su zapeli u blatu, tražeći ključ, ali Rade je imao poslednji trik u rukavu. Dok su se svi borili sa blatom, Rade je tiho otvorio tajni prolaz ispod trkačke staze i izašao direktno na cilj, noseći ključ koji je unapred sakrio u svom čarapu.
Dok su se svi još uvek trudili da pronađu ključ, Rade je slavodobitno stajao na cilju, držeći zlatni kupus visoko iznad glave. Selo je prasnulo u smeh kada su shvatili da ih je opet nadmudrio.
Ali Rade, uvek velikodušan u svojim šalama, podelio je zlatni kupus sa svima i priredio veliku gozbu. Svi su uživali u ukusnom kupusu dok su se smejali i prisećali trke. Čak je i Steva-Kojot, iako umrljan blatom od glave do pete, morao da prizna da je Radeova šala bila najbolja do sada.
Tako je Džumbusovac još jednom postao središte smeha i zabave, a Rade-Tarantula je, po ko zna koji put, potvrdio svoj status najvećeg šaljivdžije u selu. I tako je, uz smeh i kupus, život u Džumbusovcu nastavio da teče, sa svima nestrpljivim da vide kakvu će novu šalu Rade smisliti sledeći put.
BONUS PRIČA:
U selu Žvrkvac, gde su stanovnici bili poznati po svojoj maštovitosti i ljubavi prema neobičnim zabavama, živeo je Đorđe Zvonković, lokalni izumitelj sa beskrajnom zalihom bizarnih ideja. Đorđe je bio poznat po tome što je pravio najčudnije naprave, od automatskih čistača čarapa do mašina za prženje jaja koje su pevale operu.
Jednog dana, Đorđe je odlučio da napravi nešto zaista posebno za predstojeći Sabor smeha, najveći događaj u Žvrkvcu. Ove godine je planirao nešto što će ostati upamćeno zauvek – Mašinu za Ples sa Namirnicama. Ideja je bila jednostavna: spojiti zabavu i hranu na način koji niko nije mogao da zamisli.
Đorđe je mesecima radio u svojoj radionici, a kroz prozore su se mogli videti dim i svetlucavi bljeskovi, dok je isprobavao i usavršavao svoj najnoviji izum. Na dan Sabora smeha, svi su se okupili na glavnom trgu, nestrpljivo čekajući Đorđevu prezentaciju.
Kada je došao trenutak, Đorđe je izašao na pozornicu, noseći zaštitne naočare i veliki osmeh. Iza njega je stajala ogromna mašina sa dugmadima svih boja, polugama i cevima koje su vodile u velike kotlove. Publika je zadržavala dah.
–Dame i gospodo, predstavljam vam Mašinu za Ples sa Namirnicama! – rekao je Đorđe uzbuđeno.
Pritisnuo je nekoliko dugmadi, povukao polugu i mašina je počela da radi. Iz kotlova su počeli da izlaze mirisi sveže pečenih kolača, pržene slanine i čokoladne torte. Odjednom, mašina je počela da proizvodi muziku, a hrana je počela da pleše! Kolači su se vrteli na tanjirima, kobasice su skakale u ritmu, a krofne su se kotrljale kao mali točkići.
Publika je bila oduševljena. Deca su trčala za kolačima koji su bežali, dok su odrasli plesali zajedno s tanjirima hrane. Sve je izgledalo kao neka luda scena iz crtanog filma. Ali Đorđe nije završio.
–Sada, za vrhunac! – povikao je Đorđe i pritisnuo veliko crveno dugme.
Mašina je proizvela ogroman vatromet od šlaga i čokolade koji je pokrio sve prisutne. Ljudi su se smejali i pokušavali da uhvate kapljice slatkog neba. Bio je to spektakl bez presedana.
Međutim, Đorđe je zaboravio da isključi funkciju automatskog čišćenja mašine. Mašina je počela da ispušta ogromne četke i krpe, koje su se vrtoglavo kretale po trgu, brišući sve pred sobom, uključujući i stanovnike. Svi su vrištali i smejali se dok su pokušavali da izbegnu ludačke četke koje su ih pratili svuda.
Na kraju dana, svi su bili umorni, prekriveni šlagom i čokoladom, ali su se smejali do suza. Đorđe je, iako umoran, bio srećan jer je uspeo da priredi nešto zaista nezaboravno.
Tako je Sabor smeha u Žvrkvcu postao poznat ne samo po maštovitoj zabavi, već i po najvećem čišćenju nakon zabave koje je selo ikada videlo. I dok su se stanovnici vraćali svojim kućama, već su se pitali šta će Đorđe sledeće godine smisliti. Jedno je bilo sigurno – u Žvrkvcu nikada nije bilo dosadno.
