Pred nama je Velika subota – tiho i svečano veče koje prethodi najvećem hrišćanskom prazniku, Vaskrsu. Ovaj dan, u mnogim krajevima poznat i kao Dugačka subota, nosi u sebi težinu i tugu zbog dugotrajnih muka koje je Isus podnio na putu do vaskrsenja.
Verujući narod tada puni crkve, uranjajući u tišinu, molitvu i plamen sveća, srce im ispunjeno nadom i strpljivim očekivanjem radosti koja dolazi. Dok u crkvama vlada spokojna atmosfera, daleko, u svetom Jerusalimu, okupljaju se hodočasnici oko Hristovog groba. Tamo, u svetoj tišini i treperenju plamena, čeka se čudesni trenutak – silazak Blagodatnog ognja, drevnog znaka nebeske svetlosti i nade.
Velika subota označava poslednji dan posta, kada se na trpezi nalaze samo jela pripremljena na vodi ili potpuno sirove namirnice. Toga dana, prema narodnom verovanju, svaki čovek bi trebalo da učini neko plemenito delo, kako bi u duhu dobra dočekao Vaskrs.
Po drevnim običajima, ovaj dan je takođe posvećen spravljanju posebnih hlebova i kolača poznatih kao uskršnjaci. Ovi obredni hlebovi najčešće su oblikovani u krug, sa udubljenjem u sredini koje čeka da na Vaskrs primi crveno ofarbano jaje – simbol novog života i vaskrsenja.
Po drevnim običajima, na Veliku subotu domaćinstvo bi trebalo da se probudi u ranim jutarnjim satima, kako bi se u miru i blagovremeno pripremilo za dolazak svetkovine.
Za verni narod tada važi pravilo da se odreknu ručnih radova, vezenja, lova i pecanja, jer se ti poslovi smatraju neprimerenim za dan posvećen tišini i molitvi. U mnogim selima bilo je strogo zabranjeno klanje životinja, jer se smatralo da bi to oskrnavilo svetost predstojećeg praznika.
Velika subota protiče u sabranosti i duhovnoj pripremi, a za one koji nisu stigli da oboje vaskršnja jaja na Veliki petak, dopušteno je da to učine i danas, s posebnim poštovanjem i molitvom u srcu.
Velika subota: Dan tišine, iščekivanja i nade
Velika subota zauzima posebno mesto u srcima hrišćanskih vernika širom sveta. To je dan kada crkve i domovi uranjaju u duboko razmišljanje, kada se smiruje srce i priprema duša za najveću svetkovinu – Vaskrsenje Hristovo. Ona predstavlja most između tuge Velikog petka, dana Hristovog stradanja, i radosti Uskrsnuća koje donosi Vaskrs.
Dan tišine i molitve
Za razliku od prethodnih dana Velike nedelje, koji su obeleženi dramatičnim događajima – od poslednje večere, preko suđenja, do razapinjanja na krstu – Velika subota je dan tišine. Hristos počiva u grobu. Zemlja ćuti. Nebo se smirilo u tihoj molitvi. Vernici provode dan u sabranosti, daleko od buke i svakodnevnih briga, u potpunom miru i molitvi.
U hramovima, atmosfera je dostojanstvena i uzvišena. Sveće gore tiho, tamjan ispunjava prostoriju blagim mirisom, a reči molitava šapuću o veri, nadi i spasenju. Liturgija Velike subote obavijena je tugom, ali i radosnim iščekivanjem. To je trenutak kada vernici zajedno s Crkvom stoje pred tajnom života i smrti.
Starinska verovanja i običaji
Prema starim predanjima, verovalo se da na Veliku subotu kuća mora da se spremi još u ranim jutarnjim satima. Domaćini i domaćice ustajali su pre svitanja kako bi sve bilo očišćeno, uređeno i pripremljeno za proslavu Vaskrsa. Svaki kutak doma morao je da blista, jer se verovalo da čistoća kuće simbolizuje čistoću srca koje prima radost vaskrsenja.
Zabranjeno je bilo obavljanje teških poslova. Ručni radovi, poput šivenja, vezenja, pa čak i lov i ribolov, smatrali su se neprikladnim. Na selima je postojao običaj da se na ovaj dan ne kolje stoka niti živina, jer se svaka kap krvi smatrala oskrnavljenjem svetog dana.
Verovalo se i da je Velika subota vreme kada treba učiniti neko dobro delo: pomoći siromahu, posetiti bolesnog, podeliti hranu onima koji nemaju. Svaka sitna plemenita gesta imala je poseban značaj, jer se verovalo da se dobro učinjeno na ovaj dan umnogostručuje.
Uskršnji hlebovi i farbanje jaja
Jedan od najvažnijih običaja Velike subote jeste priprema uskršnjih hlebova i kolača, poznatih kao uskršnjaci. Ovi posebni hlebovi, često oblikovani u obliku kruga sa udubljenjem u sredini, pravili su se sa velikom pažnjom i ljubavlju. U središte hleba, na sam dan Vaskrsa, stavljalo bi se crveno ofarbano jaje – simbol novog života i Hristovog vaskrsenja.
Ako domaćice nisu stigle da farbaju jaja na Veliki petak, mogla su se farbati i na Veliku subotu, ali s posebnim poštovanjem. Najčešće se koristila crvena boja, simbol krvi Hristove, i prirodne boje dobijene od biljaka: ljuske luka, koprive, cveća. Tokom farbanja jaja, verovalo se da treba biti tih, čistih misli i moliti se, jer su jaja nosila blagoslov u dom.
Blagodatni oganj u Jerusalimu
Velika subota u Jerusalimu ima poseban značaj, jer se vernici okupljaju oko Hristovog groba u Crkvi Svetog Groba iščekujući čudesnu pojavu – silazak Blagodatnog ognja. Po drevnoj predaji, svake godine na ovaj dan, oganj silazi s neba i pali sveće u grobu Gospodnjem bez ljudskog dodira.
Taj trenutak izaziva ushićenje, plač, molitvu i pesmu među okupljenima. Mnogi svedoče o svetlosti koja ne peče i koja nosi poseban blagoslov. Ovaj događaj još više učvršćuje veru u čudo Vaskrsenja i podseća sve hrišćane da ni smrt nema poslednju reč.
Simbolika Velike subote
Velika subota nije samo dan između smrti i života, tuge i radosti. Ona je duboka metafora za naš svakodnevni život. Ona nas uči strpljenju – da posle tame dolazi svetlost, da posle bola dolazi ozdravljenje, da posle smrti dolazi novi život.
Taj dan nas uči da prava promena često dolazi iznutra, u tišini, u najdubljoj molitvi kada mislimo da je sve izgubljeno. U toj tišini i skrušenosti, Hristos silazi u podzemni svet, pobeđuje smrt i daruje čovečanstvu nadu.
Priprema za Radost
Kako dan odmiče, tišina Velike subote polako se puni suptilnim uzbuđenjem. Miris pečenih kolača širi se domovima, sveće su pripremljene, jaja ofarbana, odeća za Vaskrs oprana i spremna. Srce se tiho raduje onome što dolazi.
U mnogim mestima, neposredno pred ponoć, crkve počinju da se pune vernicima koji nose sveće i čekaju prvi zov zvona koji objavljuje: “Hristos vaskrse!” Tada se tišina Velike subote razbija radosnim pesmama, zagrljajima, osmesima i suzama radosti.
