Bekim Fehmiu bio je jedan od najprepoznatljivijih glumaca na prostoru bivše Jugoslavije, ceneći ga jednako u filmskim, televizijskim i pozorišnim krugovima. Njegove albanske korene pratio je neobičan životni put, prožet izazovima i velikim uspesima. Sam Bekim, čije ime u prevodu znači „blagoslov“, pamtio je detinjstvo po tome što je bio najmlađi sin i uvek gotovo obrijane glave. U svojoj autobiografskoj prozi pisao je kako su ga svi oko njega obasipali toplinom, s radošću mu poklanjali novčiće za sladoled ili salep, a on im uzvraćao iskrenim osmehom. Ova sećanja zabeležio je u knjizi „Blistavo i strašno“ iz 2001. godine, naglašavajući da su upravo vedrina i podrška porodice bili ključni stubovi u izgradnji njegove upečatljive i uspešne glumačke karijere.
Rođen 1. juna 1936. godine u Sarajevu, ovaj glumac ostao je upamćen kao jedan od najistaknutijih umetnika jugoslovenske kinematografije, ali i kao prvi glumac sa istoka Evrope koji se našao pred holivudskim kamerama. Studije dramskih umetnosti pohađao je u Beogradu, pod mentorstvom profesora Mate Miloševića, a planetarna slava stigla je s ulogom u filmu „Skupljači perja“, koji je snimio uz Oliveru Katarinu, predstavljajući vrhunsko ostvarenje takozvanog crnog talasa.
Njegova karijera proširila se na gotovo celu Evropu, s naročitim uspehom u Italiji. Tamo je sklopio dugogodišnju saradnju sa rediteljem Dinom de Laurentisom, a uz to je imao priliku da radi s velikanima poput Džona Hjustona, Olivije de Hevilend, Ave Gardner, Dirka Bogarda i Šarla Aznavura. Od domaćih ostvarenja, pored „Skupljača perja“ Aleksandra Petrovića, izdvajaju se i filmovi „Roj“ Miće Popovića, „Uzrok smrti ne spominjati“ Jovana Živanovića, kao i „Devojka“ Puriše Đorđevića.
U godini 1987. donosi odluku da se povuče iz sveta glume, protestujući protiv sve izraženije antialbanske propagande. Tim postupkom stavio je tačku na svoju uspešnu umetničku priču, ali i jasno pokazao stav da ne želi da ćuti pred društvenom nepravdom. Međutim, zahvaljujući bogatom opusu i neizbrisivom tragu koji je ostavio na filmskom platnu, publika ga se i danas seća kao jednog od najvećih glumaca regiona.
Tokom bogate karijere, ostvario je preko pedeset filmskih rola, u kojima se uglavnom nalazio u središtu zbivanja. Italijanski autor i producent Frančesko Skardamalja svojevremeno je o njemu izjavio da je jedini istinski međunarodni glumac poreklom iz komunističkog bloka, koji je gotovo dve decenije uspešno snimao na zapadu, još pre Gorbačova i pada Berlinskog zida, praktično probijajući sve prepreke tog vremena.
Njegov privatni život takođe je privlačio pažnju, naročito dugogodišnji brak sa glumicom Brankom Petrić, u kojem su dobili dva sina, Hedona i Uliksa. Njihova zajednička priča nije počela iznenadnom zaljubljenošću, već postepenim zbližavanjem kroz brojne susrete, od vremena studiranja na Akademiji dramskih umetnosti do časova plesa na kojima su se često sretali. Uprkos usponima i padovima, njihova veza opstala je skoro pola veka, postavši, na neki način, uzor dugotrajne posvećenosti i zajedničkog rada.
U Rimu su se, neobičnim sticajem okolnosti, venčali čak dva puta. Prvi pokušaj ostao je neregularan, jer je Branka stigla u italijansku prestonicu bez rodnog lista, iako je već bila trudna i sve je bilo pripremljeno za slavlje. Ceremonija je, međutim, ipak održana i objavljena kao da je sve u redu, a potom se ona naknadno vratila s potrebnim dokumentima kako bi se brak i formalno zaključio.
Bekim je u javnosti oduvek slovio za miljenika, što se nije ticalo samo žena, već i muškaraca. Dizajner Džon Galijano smatrao ga je, još u ranim sedamdesetim, pravim oličenjem muške privlačnosti. Kako je Branka često isticala, Bekim je imao veliku potrebu da joj se, čak i književno, poveri o svemu što je proživljavao, uveren da će ona uvek imati razumevanja za njega. U razgovoru je umela našaliti se da bi, na njegovom mestu, možda i sama reagovala još snažnije. U jednom svom delu Bekim ju je opisao kao „Amazonku“, sećajući se trenutka kada je s obale posmatrao nju i sinove, Uliksa i Hedona, kako zajedno uživaju u moru.
Živeo je sa suprugom i svojom porodicom, često se krećući između Beograda, Prištine i Prizrena. Dana 15. juna 2010. godine oduzeo je sebi život u beogradskom stanu. O tome kako je tačno okončao, godinama kasnije govorila je njegova životna saputnica, glumica Branka Petrić, nazvavši njegov čin nekom vrstom „samurajskog“ odlaska. Objasnila je da je voleo da citira Seneku i isticao kako je istinska moć upravo ona koju čovek ima nad samim sobom.
Iz poštovanja prema njoj i ostalima, pripremao se na takav način da što manje povredi osećanja ljudi koji su mu bili bliski. Nije hteo da se to dogodi u njihovoj zajedničkoj spavaćoj sobi, već je izabrao radnu prostoriju i pokrio se, kako prizor ne bi ostavio previše traga na Branki. Pucao je sebi u slepoočnicu, a žena koja ga je videla ubrzo posle toga rekla je da je rana bila mala, gotovo nalik malini, dok je oružje još uvek čvrsto držao u ruci, sakriveno ispod posteljine. Branka je ispričala da ju je time poštedeo surove slike, s obzirom na to da se potrudio da sve bude što manje traumatično za one koji su ga voleli.
