Jednom davno, u malom selu okruženom gustim šumama i prostranim poljima, živjela je djevojčica po imenu Milica. Milica je bila znatiželjna i pametna, ali ponekad je bila i previše nestrpljiva. Njeni roditelji su bili ponosni na nju, ali su često pokušavali da joj objasne da je strpljenje vrlina koju treba negovati.
Jednog dana, dok je Milica lutala šumom u potrazi za nečim zanimljivim, naišla je na starog čovjeka kako sjedi na obali rijeke. Bio je to mudri starac iz sela, poznat po svojim pričama i savetima. Milica je prišla starcu i sela pored njega.
“Šta radiš ovde, djevojčice?” upitao je starac blago.
“Tražim nešto što će me zabaviti,” odgovorila je Milica. “Ali ništa ne mogu da pronađem. Sve izgleda tako dosadno.”
Starac se nasmiješio i rekao: “Možda ne tražiš na pravi način. Da li bi željela da čuješ jednu priču?”
Milica je rado pristala, znajući da su starčeve priče uvek bile zanimljive i poučne.
“Jednom davno,” započeo je starac, “u jednom kraljevstvu živela je princeza po imenu Ljubica. Ljubica je bila najlepša devojka u celom kraljevstvu, ali je imala jedan veliki problem – bila je veoma nestrpljiva. Želela je sve odmah i sada, a kad nešto ne bi dobila odmah, postajala bi ljuta i tužna.
Jednog dana, dok je šetala vrtovima svog dvorca, ugledala je predivan cvet koji je upravo počeo da pupi. Cvet je bio toliko lep da je Ljubica poželela da ga odmah ubere i stavi u svoju kosu. Ali, kad je prišla cvetu, primetila je da još nije potpuno procvetao. Odmah je postala nestrpljiva i želela je da ubrza proces cvetanja.
Otišla je do kraljevskih vrtlara i zamolila ih da joj pomognu da cvet procveta brže. Vrtlari su se trudili, ali su joj rekli da cvet mora da raste svojim tempom, i da ne može da se požuri. Ali Ljubica nije želela da čeka. Uzela je cvet i pokušala ga otvoriti rukama, ali umesto da ga otvori, uništila ga je. Cvet je uvenuo u njenim rukama, a Ljubica je ostala tužna i razočarana.
Tada je shvatila da je zbog svoje nestrpljivosti uništila nešto prelepo. Vratila se u dvorac i obećala sebi da će naučiti da bude strpljiva, jer je shvatila da neke stvari u životu moraju da se dogode prirodnim tokom. Polako je počela da uči kako da čeka i uživa u procesu, a ne samo u cilju.
Godine su prolazile, a Ljubica je postala kraljica. Bila je voljena i poštovana jer je znala da mudro donosi odluke, a njeno kraljevstvo je cvetalo pod njenim vođstvom. Ljubica je naučila da je strpljenje vrlina koja donosi mir i sreću, i to znanje je prenela na svoje podanike.”
Milica je pažljivo slušala priču i nakon što je starac završio, tiho je rekla: “Znači, ponekad moramo čekati da se stvari dese same od sebe, zar ne?”
“Upravo tako,” odgovorio je starac s blagim osmehom. “Strpljenje nam pomaže da vidimo lepotu u malim stvarima i da cenimo put kojim idemo, a ne samo cilj.”
Milica se zahvalila starcu na priči i vratila se kući. Od tog dana, trudila se da bude strpljivija i da uživa u svakom trenutku, znajući da će joj to doneti mnogo više radosti nego žurba i nestrpljenje.
Vremenom je postala devojčica koja je svojim strpljenjem i mudrošću inspirisala druge, a njena priča o strpljenju prenela se na mnoge generacije koje su dolazile nakon nje.