U jednom zabačenom selu, skrivenom među brdima jugozapadne Srbije, živeo je čovek koga su svi znali kao Paju Majstora. Njegovo pravo ime retko je ko izgovarao – ne zbog tajne, već zato što su ga oduvek prepoznavali po njegovim zlatnim rukama. Popravljao je sve: od slavina koje curkaju do starih peći koje su tvrdoglavo odbijale da greju.
Međutim, jedna stvar u njegovom životu bila je nepopravljiva – usamljenost. Dok su se drugi ženili, pravili kuće i podizali decu, Paja je ostajao sam. Godinama je živeo s majkom, koja je uporno ponavljala: „Sinko, treba ti neko da ti bar supu skuva i čarape opravi.” On bi samo odmahivao rukom, ali istina je bila da mu se srce stezalo kad bi, predveče, ostajao u kući u kojoj je odavno bilo premalo glasova.
Vremenom su mu prijatelji predložili rešenje koje se u poslednje vreme sve češće moglo čuti u selima: mlade dolaze izdaleka, s juga, iz Albanije. Neke su se već udale u okolnim mestima i, pričalo se, bile su vredne, odane i željne porodičnog života.
Jedne večeri, dok je sedeo s komšijama u kafani i razvlačio rakiju po jeziku, neko mu je dobacio: „Pajo, šta čekaš? Ako nećeš ovde, ima devojaka koje bi volele da dođu.” Ta rečenica mu se uvukla u misli i nije ga napuštala.
Narednih dana, po prvi put u životu, seo je za računar u lokalnoj prodavnici mešovite robe, gde je mladić iz susednog sela znao da pomogne onima koji nisu vični modernim spravama. Prelistavali su fotografije, čitali biografije i na kraju su pronašli nju – crnokosu devojku blagih očiju, desetak godina mlađu od njega.
Put do braka bio je pun neizvesnosti. Telefonski razgovori uz pomoć prevodioca, dogovori sa njenom porodicom, a onda, konačno, dan kada su se sreli. Kad je stala ispred njega, oborila je pogled, ali Paja je primetio osmeh koji se skrivao u uglu njenih usana.
Nedelju dana kasnije, u selu su se prepričavale priče o neobičnom venčanju. Paja, koji je godinama izbegavao svadbe, sada je stajao pred matičarem sa ženom koju je jedva poznavao, ali u čijim očima je video nešto novo – nadu.
Kako je vreme prolazilo, kuća je oživela. Po dvorištu su se širili mirisi sveže pečenog hleba, čula se muzika sa radija, a Paja više nije večerao sam. Kad bi ga neko upitao da li je zadovoljan, samo bi se nasmejao i rekao: „Majka je bila u pravu – čoveku treba neko da mu bar supu skuva.”
Jednog kišnog popodneva, dok je ložio peć i razmišljao o još jednom samotnom danu, Paja je začuo majčin glas iz kuhinje.
— Sine, dokle ćeš ovako? Zar ne bi voleo da te neko čeka kad dođeš s posla, da ti skuva supu, da ti dom zamiriše na hleb? A unuče, Pajo, hoću li ga ikada dočekati?
Te reči su mu se usadile u misli, jače nego bilo koji razgovor pre toga. Godinama je radio, gradio, sticao, ali šta mu je sve to značilo kad se svake večeri vraćao u praznu kuću?
Nevoljno, slušao je savete rođaka koji su mu pričali o ljudima iz okoline Tutina, koji su posredovali u ženidbama sa devojkama iz Albanije. Pričalo se da su te žene vredne, odane, da dolaze iz porodica u kojima su naučene da cene domaćinstvo i porodicu.
Jednog dana, posle dužeg premišljanja, ipak je odlučio da napravi prvi korak. Sa čovekom koji je važio za pouzdanog dogovorio je sastanak. Rečeno mu je da će mu pronaći devojku koja zna šta znači život na selu, koja neće bežati od rada i koja bi mogla da bude prava osoba za njega.
Dok je te večeri sedeo u svojoj sobi i slušao kako kiša udara po crepu, razmišljao je o nepoznatoj ženi koju možda nikada ranije nije video, ali koja bi, ako sudbina tako odluči, mogla postati njegova supruga.
— Pajo, nemaš šta da brineš, sve je sređeno. Našao sam ti pravu. One su zahvalne, nisu zahtevne, samo žele miran dom i poštovanje. Ova koju ti predlažem – bolju nećeš naći. Mlada je, vredna, nemaš čega da se plašiš – ubeđivao ga je posrednik, mašući rukom kao da je već završena stvar.
Paja je ćutke klimnuo glavom, izvadio iz unutrašnjeg džepa koverat sa tri hiljade evra i predao ga čoveku. Nije tražio da vidi fotografiju, nije insistirao na razgovoru sa budućom suprugom. U njemu je tinjala nada da će ovaj potez doneti ono što mu je toliko nedostajalo – toplinu doma i nekoga s kim će deliti život.
Susret koji je promenio sve
Kada je konačno došao dan da upozna ženu koja bi trebalo da postane njegova supruga, Paja se potrudio da izgleda najbolje što može. Iz ormana je izvukao najsvečaniju košulju, onu koju je poslednji put obukao na svadbi sestrine ćerke. Pantalone su bile malo uske, ali držale su formu, a na vrat je stavio nekoliko kapi starog parfema, poklona od rođaka iz Nemačke.
Stajao je pred kućom dok mu je srce ubrzano udaralo. Kada je crni automobil sa stranim tablicama usporio pred njegovim dvorištem, progutao je knedlu i duboko udahnuo.
Vrata su se otvorila i iz kola su izašli posrednik i žena. Paja je u trenu izgubio reči.
Ispred njega nije stajala mlada, vedra devojka kakvu je zamišljao. Umesto toga, ugledao je ženu koja je mogla biti njegovih godina, možda čak i starija. Niska, punačka, sa umornim očima koje su delovale kao da su videle previše tuge u životu. Njeno lice je bilo ozbiljno, a držanje ukočeno. Odeća skromna, ali ono što ga je najviše pogodilo bio je izraz lica – nikakav osmeh, nikakav znak da je ovo početak nečeg novog.
Dok je posrednik započinjao priču o tome kako su „dogovori dogovori“ i kako je „ovo najbolje što je mogao da nađe“, Paja je samo stajao i osećao kako mu se stomak steže. Nije znao da li da se nasmeje, pobegne ili da jednostavno prihvati ono što je pred njim.
— Pajo, upoznaj Fatimu! — reče posrednik, široko se osmehujući, kao da upravo predstavlja dar s neba.
Paja je pogledao ženu ispred sebe i zbunjeno trepnuo.
— Ali… ali rekao si da je mlada… — izustio je, osećajući kako mu se u grudima nešto steže, dok su mu slepoočnice pulsirale.
Fatima nije razumela njegove reči, ali nije delovala zbunjeno ili nesigurno. Naprotiv, stajala je uspravno, s izrazom lica koji nije otkrivao nikakvu emociju. Lagano je osmotrila kuću, zatim njega, pa se okrenula posredniku i nešto mu tiho rekla na albanskom.
Posrednik se nasmejao i odmahnuo rukom.
— Kaže da je iscrpljena od puta i da bi volela da malo predahne. Pajo, sve je dogovoreno, nema više dilema, to je to.
Paji je srce počelo ubrzano da lupa. Platio je tri hiljade evra za nešto što sada nije znao kako da objasni samom sebi. Žena pred njim nije ni izbliza ličila na ono što je očekivao.
Udahnuo je duboko, pokušavajući da pronađe izlaz.
— Čekaj malo… mislim da je došlo do nekog nesporazuma. Ovo… ovo nije ono što smo se dogovorili… — rekao je, svestan da su mu reči zvučale slabo, gotovo neubedljivo.
Posrednik ga je oštro pogledao, spustio glas i hladno rekao:
— Pajo, nema nesporazuma. Što je dogovoreno – dogovoreno. Ako ti se ne sviđa, tvoj problem. Ali para nazad nema.
Žena ispred njega, koja se do tada držala pribrano, sad je podigla obrvu i stegnula usne u tanku liniju. Nije razumela reči, ali joj je govor tela bio dovoljan. Oštro je rekla nešto na albanskom, a posrednik se odmah okrenuo ka Paji.
— Kaže da ne namerava da ostane tamo gde je ne žele, ali hoće da zna kako planiraš da joj vratiš obraz.
Paji je u stomaku postalo teško kao da je progutao kamen. Da vrati čast? Kako? Da ostane sa ženom koju nije mogao ni da zamisli pored sebe? Ili da se upusti u beskorisnu borbu za novac koji je već nestao iz njegovih ruku? Svaka moguća odluka bila mu je gorča od prethodne.
Priča koja se nije mogla sakriti
Nije prošlo ni sat vremena, a selo je već brujalo. Ljudi su dolazili da vide „mladu“, naginjali se preko ograde, šapatom razmenjivali komentare. Neki su se smeškali, drugi su odmahivali glavama, a treći su samo slušali i upijali sočne detalje priče koja će se godinama prepričavati.
Pajina majka je nemo sedela na pragu, stežući maramu pod bradom, i bez reči vrtela glavom. U njenom pogledu bilo je svega – neverice, stida, razočaranja.
A Paja? On je samo stajao usred dvorišta, svestan da mu se život preokrenuo u jednom nesmotrenom trenutku i da izlaza iz ove priče nije bilo.
— Sine, zar si mi ovo dočekao? Govorio si da si pametan, a vidi sad… — majčin glas bio je tih, ali težak kao kamen.
Nije bilo potrebe da mu bilo ko dodatno objašnjava gde je pogrešio – sve je bilo jasno. Njegova “mlada” nije čekala nikakve dalje rasprave. Bez mnogo reči, okrenula se, ušla u automobil i odvezla se nazad. Nije želela da ostane tamo gde nije poželjna, niti da bude deo nečega što joj nije po volji.
Paja je ostao sam – bez žene, bez nade, a što je najgore, bez tri hiljade evra.
Te noći sedeo je u kafani, zavaljen u stolicu, zureći u polupraznu čašu rakije. Sam sebi je ponavljao:
— Nikad više, nikad više neću da radim ovakve stvari…
Njegovi prijatelji su samo odmahivali glavom, nisu morali ništa da kažu – njihovi pogledi govorili su dovoljno.
— Pajo, brate… skupa škola, a nema diplome…
Ali Paja nije bio čovek koji bi samo slegao ramenima i pomirio se sa sudbinom. Nakon nekoliko dana premišljanja, ustao je rano ujutro, seo na svoj stari motor i odvezao se u selo kod Tutina.
Kada je konačno pronašao posrednika, prišao mu je bez oklevanja.
— Čuj me dobro, prijatelju — rekao je, stežući pesnice. — Prevario si me. Ili mi vraćaš pare, ili ćemo da rešavamo ovo na drugi način!
Njegov ton nije ostavljao prostora za pregovore.
Posrednik nije ni trepnuo. Oslonio se na drvenu ogradu, prekrstio ruke i hladnokrvno rekao:
— Pajo, šta da ti kažem? Sve je bilo po dogovoru. Ti nisi hteo da je zadržiš, a ona se vratila kući. Sada je gotovo, nema nazad.
Paji je krv proključala, ali je znao da nema nikakav dokaz, nikakav način da povrati novac. Osećao se prevarenim i nemoćnim. Sve što mu je ostalo bilo je sećanje na sopstvenu lakovernost i gorko iskustvo koje nije mogao da izbriše.
Podsmeh koji nije prestajao
Priča se po selu širila kao požar. Svaki put kad bi kročio na ulicu, neko bi dobacio kroz osmeh ili šapat:
— Eno ga, Pajo! Dao tri hiljade, a ostao praznih ruku!
Gde god da se okrene, osećao je poglede – podsmešljive, sažaljive, a neki su čak bili puni zluradog zadovoljstva. Nije mogao da podnese to.
Jednog dana, spakovao je kofere i otišao kod rođaka u Beč. Tamo je pronašao posao na građevini, radio od jutra do mraka i pokušavao da zaboravi prošlost.
I baš kada je mislio da za njega nema sreće, u menzi gde su radnici jeli, upoznao je Nadu. Bosanka, vesela i britkog jezika, kuvala je za radnike, a Pajo je ubrzo shvatio da pored nje prvi put posle dugo vremena oseća mir. Prirodno, spontano, bez ikakvih dogovora i posrednika – jednostavno su se našli.
Povratak sa osmehom
Godinu dana kasnije, Paja se vratio u Priboj. Ali ovoga puta – nije bio sam.
Kada su ga videli u selu sa Nadom, ljudi su se zgledali.
— Pajo, pa ti se ipak oženi?! — neko je dobacio, ne verujući sopstvenim očima.
Paja se nasmejao i, sa ponosom u glasu, odgovorio:
— Jesam, ali ovaj put kako treba.
Stari prijatelji su se nasmejali i klimnuli glavama. Svi su znali šta to znači – prava ljubav se ne kupuje.
