Na plažama smo navikli na razne neobične prizore.
Ovaj put, glavne akterke su bile dve žene koje su smatrale da je plaža idealno mjesto za farbanje kose.
Neko ih je uslikao…
Evo kako je to zapravo izgledalo:
BONUS PRIČA:
U jednom malom selu, smeštenom između visokih planina i gustih šuma, živeo je deda Đorđe, poznat po svojoj mudrosti i neobičnim metodama za rešavanje problema. Deda Đorđe je bio seljak starog kova, uvek spreman na šalu i smeh, ali i na pomoć svakome kome je trebala.
Jednog jutra, dok je deda Đorđe sedeo ispred svoje kuće i pio rakiju, prišao mu je mlađi komšija Petar, sav zabrinut.
“Deda Đorđe, imamo veliki problem. Naša krava Milica neće da daje mleko. Pokušavali smo sve – novu ishranu, različite metode muže, ali ništa ne pomaže. Šta da radimo?” upitao je Petar, gotovo očajan.
Deda Đorđe se nasmejao, nagnuo se ka Petru i rekao: “Petre, smiri se. Imam ja rešenje za tvoj problem, ali moraš da mi veruješ.”
Petar je klimnuo glavom, spreman da posluša dedu Đorđa.
Deda Đorđe je otišao do svoje šupe, vratio se s jednim starim kišobranom i velikom kantom vode. “Ovo će nam trebati”, rekao je tajanstveno. “Idemo do štale.”
Kada su stigli do štale, deda Đorđe je postavio kantu vode ispred krave Milice, a kišobran je otvorio iznad njene glave. Petar je zbunjeno posmatrao, ali nije rekao ništa.
“Ovako ćemo mi to rešiti,” počeo je deda Đorđe. “Krave su, kao i ljudi, sklone navikama. Milica se možda oseća pod stresom zbog promene vremena. Kišobran će joj dati osećaj sigurnosti, a kanta vode će je podsetiti na svežinu pašnjaka.”
Petar je gledao u deda Đorđa kao da je poludeo, ali je odlučio da mu veruje. Sutradan je krava Milica, pod kišobranom i s kantom vode ispred sebe, počela da daje mleko kao nikad pre.
Seljani su se okupljali oko štale, smejući se i diveći deda Đorđevom neobičnom rešenju. “Ma, deda Đorđe je pravi čarobnjak!” rekli su u glas.
Naredne nedelje, dok je deda Đorđe sedeo ispred kuće, prišao mu je mladi Marko, sav uzbuđen.
“Deda Đorđe, moraš da mi pomogneš. Sutra imam sastanak sa devojkom iz grada, a nemam šta da joj poklonim. Svi kažu da je ona navikla na skupe poklone i luksuz”, rekao je Marko.
Deda Đorđe se nasmejao i rekao: “Marko, ne brini. Skupi pokloni nisu sve. Hajde sa mnom.”
Odveo je Marka do svoje bašte, gde je raslo predivno cveće svih boja. “Ubari najlepši buket i odnesi ga devojci. Ali ne samo to. Reci joj da je svaka biljka u tom buketu posebna i da svaka nosi posebnu priču.”
Marko je poslušao. Sutradan je devojci poklonio buket cveća i ispričao joj o svakoj biljci u njemu – kako je svaka posebna i jedinstvena, baš kao i ona. Devojka je bila očarana i ubrzo je ceo sastanak prošao u smehu i razgovoru.
Kada se Marko vratio, zahvalio se deda Đorđu. “Bila je oduševljena! Rekla je da niko nikada nije bio tako pažljiv prema njoj.”
Deda Đorđe se samo osmehnuo. “Ponekad, Marko, nije važno koliko je nešto skupo, već koliko je iskreno.”
I tako, deda Đorđe je svojim mudrostima i humorom nastavljao da pomaže seljanima, pretvarajući svakodnevne probleme u smešne i nezaboravne priče. Selo je bilo srećno i veselo mesto, a svi su znali da u deda Đorđu imaju pravog prijatelja i mudraca.
