Au ovo je pravi šok na domaćoj šoubiz sceni. Jovana Jeremić je nedavno prekinula dvogodišnju vezu sa biznismenom, vlasnikom pekara Draganom. Međutim isplivale su nove šokantne vijesti, ispostavilo se da je trudna. Kakvo ime će dati djetetu pročitajte u nastavku teksta.
Nekada su njihovi dani bili obojeni strašću, smehom i velikim planovima za budućnost, ali vreme je pokazalo da nisu koračali istim putem. Jovana je nedavno napustila luksuznu kuću svog bivšeg partnera Dragana, smeštenu u selu Begaljica blizu Grocke, i vratila se u svoj gradski stan – mesto koje je ranije napustila sa nadom da selidba donosi novi početak. Sada, taj stan ponovo postaje njen svet, njena scena, njen prostor za ličnu obnovu.
Više nema zajedničkih objava, osmeha u dvoje i romantičnih trenutaka koje su nekada redovno delili sa publikom. Umesto toga, Jovana se okreće introspektivnijem izražavanju – putem kratkih videa i poruka na društvenim mrežama otkriva svoju unutrašnju borbu, ali i snagu kojom se nosi sa krajolikom nakon ljubavne oluje.
U jednom novom snimku, snimljenom iz njene spavaće sobe, vidi se kako pleše ispred ogledala, obučena jednostavno – u farmerke i top bez rukava – ali sa osmijehom koji govori više od hiljadu reči. Ispod snimka stoji poruka:
„Zaboravila sam kako je lepo igrati. Zaboravila sam da se smejem. Sad se podsećam. Najjača sam kad mislim da sam slomljena.“
U njenom izrazu ne vidi se očaj – vidi se snaga. Jovana nikada nije bila ona koja se prepušta tami. U trenucima kada bi mnogi potonuli, ona prkosno ustaje, usmerava bol u pokret, tugu pretvara u ritam, a razočaranje u gorivo za lični rast. Njen osmeh nije znak zaborava, već pobune. On je način da svetu pokaže da raskid ne mora biti kraj – već početak nečeg snažnijeg, iskrenijeg i dubljeg.
Jer za Jovanu, emotivni slom nije slabost. To je izazov. A ona izazove ne izbegava – ona ih pleše.
Pogledajte u video prilogu kako će se zvati dijete Jovane Jeremić:
Za one koji je pažljivo prate i čitaju između redova, kraj te ljubavne priče nije došao kao grom iz vedra neba. Još pre nekoliko nedelja, u jednom intervjuu, Jovana je biranim riječima, ali dovoljno jasno, dala naslutiti da se iza kulisa osmeha i zajedničkih objava kriju pukotine. Nije izgovorila ništa direktno – ali tišina između rečenica govorila je sve.
Nedugo zatim, javnost je dobila potvrdu onoga što su mnogi već naslućivali. Kroz objavu na društvenim mrežama, kratko i bez patetike, obavestila je svoje pratioce da ona i Dragan više nisu zajedno. Nije bilo ljutnje ni traženja krivca. Umesto toga – zrelost. U toj kratkoj izjavi stajalo je da su se razišli sporazumno, sa zahvalnošću za sve uspomene koje su stvorili zajedno. Zaključila je rečima koje su odzvanjale dostojanstvom:
„Naše puteve više ne delimo, ali prijateljstvo ostaje. Nećemo više govoriti o tome.“
U vremenu kada raskidi često postaju javni ratovi, njena odluka da sve zatvori bez vike i bez drame bila je tiha lekcija mnogima. Nije tražila saosećanje, nije ispitivala opravdanja. Pokazala je koliko daleko može da ode osoba koja ne mora da dokaže ništa – jer zna svoju vrednost.
U kasnijim izjavama, priznala je da joj je ovo možda najteži period u životu. Ali umesto da se povuče ili padne, nastavila je da radi kao da ništa nije poljuljano – snima, planira, stvara. Uspela je da održi profesionalnu doslednost, čak i dok se u tišini borila sa ličnim lomovima. Uspela je da nađe vreme da udahne, da se sabere, da zaceli ono što boli.
Za Jovanu, snaga ne znači biti neosetljiv. Snaga je moći stati pred svet sa osmijehom, dok srce još uvek traži ritam. To je umetnost da ostaneš svoj – čak i kad moraš ponovo da se sastaviš.
Odlazak iz zajedničkog doma za Jovanu nije bio poraz, niti beg – bio je to povratak na poznatu teritoriju. Stan u koji se vratila nije samo fizički prostor, već simbol njene lične slobode, autentičnosti i neupitne samostalnosti. U zidovima tog stana nije samo uspomena – tu je i temelj na kojem je nekada gradila sebe, pre nego što je dopustila ljubavi da zauzme veći deo njenog sveta.
Iako je iza nje ostao period emotivnih lomova, Jovana ne dopušta bolu da upravlja njenom svakodnevicom. Umesto toga – osmeh, muzika, ritam i snimci u kojima opet pronalazi sebe. Ne krije tugu, ali ne dozvoljava ni da je definiše. Umesto dramatizovanja, bira eleganciju. Umesto javne tuge – dostojanstvenu tišinu sa povremenim pogledom iza zavese.
Kao žena koja već godinama izaziva interesovanje publike, Jovana vrlo dobro zna kako funkcioniše svet medija. Ali naučila je da kontrolu nad sopstvenom pričom ne prepušta nikome. Ona bira trenutak, reč i ton. A kada je rešila da javnosti obznani kraj ljubavne priče, učinila je to sa iskrenošću koja osvežava – bez tračeva, nagađanja i senzacionalizma. Samo istina, servirana tiho, ali jasno.
Njena veza koja je trajala gotovo dve godine, završena je bez pompe i drame. Nije ostao eho skandala – samo poruka da ne mora svaka ljubav trajati zauvek da bi bila značajna. Iz svakog poglavlja, čak i onih završenih, Jovana izvlači smisao i u njima nalazi razloge za zahvalnost.
Danas, dok nastavlja da hoda sama, ne izgleda kao žena kojoj nešto fali. Naprotiv, odiše celovitošću. Možda baš zato što joj najvažniji oslonac nije nikada bio neko drugi – već ona sama.
Pekare – hleb, istorija i mirisi koji pričaju priču čovječanstva
Pekare su oduvijek bile više od mjesta gdje se kupuje hljeb. One su kulturna tačka, svakodnevna stanica i živa uspomena na tradiciju, miris djetinjstva i radni početak mnogih ljudi širom svijeta. Bez obzira da li se nalazi u prometnoj gradskoj ulici, na seoskom uglu, u tržnom centru ili starom naselju, pekara je mjesto koje ujedinjuje – jer svi, bez obzira na porijeklo, životnu priču ili imovinsko stanje, traže onaj savršeni zalogaj toplog hleba ili peciva koje vraća u život.
Od prvih žitarica do savremene industrije: Istorijski razvoj pekarstva
Pekarstvo je jedna od najstarijih ljudskih djelatnosti. Još u doba neolita, ljudi su mljeli žitarice kamenom, miješali brašno s vodom i pekli jednostavne pogače na vrelim pločama. Prve “prave” pekare pojavile su se u drevnom Egiptu prije više od 6.000 godina. Egipćani su otkrili fermentaciju – prirodni proces pomoću kojeg tijesto naraste i dobija onu poznatu rahlu strukturu. Ovo otkriće bilo je revolucionarno.
Grci i Rimljani su pekarsku veštinu podigli na viši nivo. U starom Rimu postojale su javne pekare koje su svakodnevno snabdijevale građane hlebom. Bilo je to vrijeme kada je hleb dobio svoj društveni značaj. Rimljani su razlikovali više vrsta hljebova, a hleb je bio toliko važan da su često organizovane “besplatne” podjele hljeba siromašnima.
U srednjem vijeku, hleb se najčešće pekao u domaćinstvima ili manastirima, a kasnije i u specijalizovanim gradskim pekarama. Početkom 19. vijeka, razvoj industrije i mehanizacija omogućili su masovnu proizvodnju hleba. Ubrzo nakon toga, pojavile su se i prve fabrike hljeba, koje su mijenjale dotadašnje male zanatske radionice.
Pekara kao srce zajednice
U mnogim kulturama, pekara nije samo mjesto trgovine, već i prostor okupljanja. Stari ljudi su jutrom dolazili po hleb, ali i da se ispričaju sa poznanicima. Djeca su često stajala ispred pekare i gledala kako iznutra izlazi topli oblak pare dok radnici ubacuju plehove u peći. A miris! Taj miris hleba i svežih kifli bio je svojevrsni podsjetnik da dan počinje.
U manjim mjestima, pekari su znali svaku mušteriju po imenu. Znali su ko voli više soli, ko traži hleb s više korice, ko jede bez glutena, a kome treba “ono tvoje jutros ispečeno”. Pekare su bile, i ostale, mala mjesta velike ljudskosti.
Pekarski proizvodi: Više od hleba
Savremene pekare nude mnogo više od običnog hleba. Danas možete naći desetine vrsta peciva: kroasane, pogačice, lisnata peciva, bureke, kifle, štapiće sa sirom, maslinama, susamom, čia sjemenkama, pa čak i slatke varijante sa čokoladom, višnjama, orasima.
Tu su i različite vrste hleba: raženi, integralni, bez glutena, sa suncokretom, sa heljdom, sa semenkama bundeve… Neke pekare nude i gotova jela – pice, sendviče, krofne, pite, palačinke. Poseban segment čine “artisan” pekare koje nude ručno pravljene proizvode bez aditiva, sa prirodnim kvascem i dugim fermentacijama.
Industrijalizacija vs. tradicionalne pekare
Pojava velikih industrijskih pekara i lanaca pekarskih objekata donijela je praktičnost – niže cijene, bržu proizvodnju i konstantan kvalitet. Međutim, često se gubi ono što pekare čini posebnim: autentičnost, ručna izrada, duša proizvoda.
Industrijski hleb često sadrži emulgatore, konzervanse i ubrzivače fermentacije, dok tradicionalne pekare insistiraju na sporoj fermentaciji, minimalizmu sastojaka i pravom zanatskom pristupu. U poslednje vrijeme, sve više ljudi se okreće ka zdravijim, autentičnijim pekarskim proizvodima – što daje vjetar u leđa malim, nezavisnim pekarama koje znaju da kvalitet nema prečica.
Noćni rad i nevidljivi heroji: Život iza pulta
Malo ljudi zna da se u pekari dan ne počinje ujutru – već duboko u noć. Dok većina spava, pekari ustaju u 2 ili 3 sata iza ponoći. Testa se mijese, razvlače, fermentišu, oblikuju i ubacuju u peći kako bi prve kifle i hlebovi stigli na police u šest ujutro. To je težak, fizički iscrpljujući posao, u vrelini peći i mirisu brašna.
Pekari rijetko imaju slobodne vikende, a praznici za njih znače još više posla. Ipak, većina njih radi s ljubavlju – jer znaju da prave nešto što ljudima ulepšava dan. Bez njih, grad bi svanuo tiši, prazniji i bez mirisa koji grije dušu.
Moderne pekare i budućnost zanata
Danas se pekare mijenjaju – digitalizuju se, nude naručivanje preko aplikacija, isporuke na kućnu adresu, specijalizovane dijetalne proizvode, koriste kiselo tijesto i stare metode u kombinaciji sa savremenom tehnologijom. U velikim gradovima, vidimo pekare sa otvorenim kuhinjama, gde kupci mogu gledati proces pravljenja hleba.
Trendovi kao što su „sourdough“ hleb (sa prirodnim kvascem), „gluten-free“ proizvodi, fermentisana peciva i „clean label“ pristupi sve više uzimaju maha. Istovremeno, raste interesovanje za zanatske radionice, kurseve pečenja hleba, a društvene mreže prepune su videa o mijesenju, kvascu i rustikalnim veknama koje pucaju na korici.
Pekara kao simbol
Pekara je više od obrta – ona je simbol opstanka. I u ratu i u krizi, kada mnogo toga stane, ljudi ipak ustaju i idu po hleb. Jer hleb nije samo hrana – on je osnova, ritual, znak da život ide dalje. Miris vrućeg hleba vraća osjećaj normalnosti i pripadnosti.
Pekara je prvo što otvori svoje kapije kad grad krene da se budi. Ona hrani studente, radnike, djecu na putu do škole, umorne majke, starce sa šetalicama, turiste koji traže nešto lokalno. Nema mnogo mjesta gdje bogati i siromašni, stari i mladi, svi dođu – i izađu s nečim što su željeli.
