Odnos između Francuza i Engleza ima dugu, složenu i često konfliktu ispunjenu istoriju koja se proteže kroz vekove i obuhvata brojne političke, ekonomske, kulturne i vojne sukobe. Koreni ovog odnosa sežu još u srednji vek, kada su engleski kraljevi posjedovali velike posede na teritoriji današnje Francuske. Nakon normanskog osvajanja Engleske 1066. godine, kada je Vilijam Osvajač, vojvoda Normandije, zauzeo engleski presto, veze između dve zemlje postale su neraskidivo povezane. Normani su, kao francuski vazali, zadržali svoje posede u Francuskoj, ali su istovremeno upravljali Engleskom, što je dovelo do dugotrajnog tenzija oko teritorija.
Tokom narednih vekova, sukobi između francuskih i engleskih vladara su se intenzivirali. Engleski kraljevi, želeći da prošire svoju moć na evropskom kontinentu, tvrdili su pravo na određene oblasti u Francuskoj, što je često dovodilo do oružanih sukoba. Jedan od najpoznatijih i najdugotrajnijih sukoba bio je Stogodišnji rat, koji je trajao od 1337. do 1453. godine. Tokom ovog perioda, Englezi su pokušavali da preuzmu kontrolu nad francuskom krunom i teritorijama, što je rezultiralo dugotrajnim i krvavim ratovanjem. Bitke kao što su one kod Kresija, Poatjea i Aginkura pokazale su englesku vojnu snagu, ali su Francuzi, uz pomoć ličnosti poput Jovanke Orleanke, na kraju uspeli da odbiju engleske napade i zadrže svoje teritorije.
Nakon završetka Stogodišnjeg rata, odnosi između Francuske i Engleske nastavili su da budu nestabilni, iako se fokus prebacio sa otvorenih sukoba na političke manevre i savezništva. U periodu renesanse, dve zemlje su se takmičile za uticaj i moć, kako u Evropi, tako i u kolonijama širom sveta. Francuska i Engleska počele su da grade kolonijalna carstva, a ovo rivalstvo proširilo je njihov sukob na globalni nivo. Borba za kolonije u Severnoj Americi, Africi i Aziji dovela je do brojnih sukoba, uključujući Francusko-indijanski rat u Severnoj Americi, koji je bio deo šireg Sedmogodišnjeg rata (1756–1763). U ovom ratu, Engleska je na kraju izašla kao pobednik, preuzimajući kontrolu nad mnogim francuskim teritorijama u Severnoj Americi, što je dodatno pojačalo rivalstvo i neprijateljstvo između dve nacije.
Francuska revolucija krajem 18. veka i uspon Napoleona Bonapartea doneli su novu dimenziju u odnosima između Francuske i Engleske. Napoleon je imao ambicije da proširi francusku moć širom Evrope, što je dovelo do niza sukoba poznatih kao Napoleonski ratovi. Engleska, kao najvažnija protivnica Francuske, aktivno je podržavala koalicije evropskih sila protiv Napoleona, finansirajući i vojno podržavajući antinapoleonske saveze. Napoleonov pokušaj da slomi britansku ekonomiju putem kontinentalne blokade i njegove ambicije da izvrši invaziju na Britaniju rezultirali su dugotrajnim sukobom. Iako Napoleon nikada nije uspeo da izvrši invaziju na britansko ostrvo, njegova vojska je poražena u bitci kod Vaterloa 1815. godine, čime je okončan period Napoleonskih ratova. Ova pobeda učvrstila je Englesku kao jednu od vodećih evropskih sila i dodatno naglasila rivalitet između dve nacije.
Tokom 19. veka, Francuska i Engleska su se našle u kompleksnom odnosu saradnje i konkurencije. Iako su nastavile da se takmiče za kolonijalnu prevlast u Africi i Aziji, postepeno su počele da razvijaju određeni nivo međusobnog poštovanja. Do kraja 19. veka, pretnja od rastuće moći Nemačkog carstva naterala je Francusku i Englesku da preispitaju svoj odnos. U tom kontekstu, dve zemlje su postepeno počele da grade savez koji će postati poznat kao Antanta. Francuska i Engleska potpisale su sporazum 1904. godine, poznat kao “Entente Cordiale”, koji je označio početak novog perioda saradnje između dve nacije. Ovaj sporazum nije bio vojni savez, ali je stvorio okvir za saradnju u trenutku kada je Evropa bila na ivici velikog sukoba.
Tokom Prvog svetskog rata, Francuska i Engleska postale su bliski saveznici u borbi protiv Centralnih sila, koje su predvodile Nemačka i Austrougarska. Dve zemlje su zajedno pretrpele ogromne žrtve u rovovima na Zapadnom frontu i delile teret rata. Savezništvo između Francuske i Engleske nastavilo je da se učvršćuje tokom rata, iako su se ponekad sukobljavale oko strateških pitanja i posleratnih planova. Nakon završetka rata, Versajski sporazum postavio je temelje za mir, ali je i stvorio napetosti koje će kasnije doprineti izbijanju Drugog svetskog rata. Uprkos povremenim nesuglasicama, saveznički duh između dve zemlje opstao je, i one su nastavile da rade zajedno na očuvanju evropske stabilnosti.
U Drugom svetskom ratu, odnosi između Francuske i Engleske ponovo su stavljeni na test. Kada je Nemačka izvršila invaziju na Francusku 1940. godine, Engleska je ostala jedina velika sila koja se borila protiv nacističke Nemačke u Evropi. Nakon što je Francuska kapitulirala, mnogi Francuzi, predvođeni generalom Šarlom de Golom, nastavili su borbu u okviru Pokreta Slobodnih Francuza sa sedištem u Engleskoj. Iako su Engleska i Vichyjeva Francuska formalno bile neprijatelji, De Gol je uspeo da očuva savez sa Engleskom, i Britanci su podržali njegov pokret otpora. Tokom rata, Francuzi i Englezi su sarađivali u brojnim vojnim operacijama, a nakon oslobođenja Francuske, dve zemlje su nastavile da rade zajedno na obnovi Evrope.
Nakon Drugog svetskog rata, Francuska i Engleska suočile su se s izazovima izgradnje mira i obnove svojih ekonomija. Hladni rat i pretnja od Sovjetskog Saveza naterali su ih da ostanu saveznici u okviru NATO saveza. Ipak, njihov odnos nije bio bez nesuglasica, posebno kada je reč o evropskoj integraciji. Francuski predsednik Šarl de Gol bio je skeptičan prema britanskom pridruživanju Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ), smatrajući da bi britansko članstvo moglo da ugrozi francuski uticaj u Evropi. De Gol je dvaput blokirao britansku aplikaciju za članstvo u EEZ, što je izazvalo tenzije između dve zemlje. Tek nakon njegove ostavke 1969. godine, Velika Britanija je 1973. godine postala član EEZ.
Uprkos ovim izazovima, Francuska i Engleska nastavile su da sarađuju na brojnim pitanjima od zajedničkog interesa. Krajem 20. veka, ove dve zemlje su radile zajedno na pitanjima odbrane, trgovine i borbe protiv terorizma. Saradnja je postala vidljiva u izgradnji Eurotunela, koji je otvoren 1994. godine i povezao Britaniju sa evropskim kontinentom direktnom železničkom linijom. Ovaj projekat simbolizovao je novu eru povezanosti i saradnje između dve nacije, iako su političke nesuglasice i dalje postojale.
U savremenom dobu, odnosi između Francuske i Engleske ponovo su se našli pred izazovima, posebno sa odlukom Velike Britanije da napusti Evropsku uniju. Bregzit je otvorio mnoga pitanja u vezi sa trgovinom, imigracijom i graničnom politikom između dve zemlje. Tokom pregovora o izlasku iz EU, Francuska je zauzela čvrst stav prema Britaniji, insistirajući na očuvanju interesa Evropske unije. Ova situacija dovela je do novih tenzija između dve nacije, ali su one i dalje ostale povezane kroz NATO i zajedničke interese u odbrani i sigurnosti.
Danas, odnos između Francuza i Engleza i dalje je složen spoj istorijskih rivalstava, savezništava i kulturnih razlika. Uprkos vekovima sukoba, mržnje i povremenih saveza, Francuzi i Englezi su uspeli da razviju međusobno poštovanje i saradnju koja prevazilazi prošlost. Njihova duga istorija, ispunjena ratovima, savezništvima i kulturnim uticajima, oblikovala je ne samo Evropu već i svet. I dok se njihovi odnosi i dalje razvijaju i menjaju, jedno je sigurno – veze između Francuske i Engleske ostaju duboke i neraskidive, kao rezultat dugotrajne dinamike koja ih je oblikovala kroz vekove.
