BONUS PRIČA:
Jednog lijepog sunčanog dana, u malom selu po imenu Zaboravci, živeo je jedan čiča po imenu Jovan. Bio je to čovek od preko osamdeset leta, s bradom koja je izgledala kao da je izrasla direktno iz oblaka – gusta, bijela i paperjasta. Svi su ga znali kao najvećeg zaboravka u selu, ali i kao nekog ko je uvek imao neku anegdotu da ispriča, iako je rijetko koja imala smisla od početka do kraja.
Jednog dana, Jovan se seti da je obećao starom prijatelju Milovanu da će mu pomoći oko popravljanja ograde. Spakovao je sav alat u stari drveni sanduk, obukao se u svoju najbolju radnu košulju (koja je zapravo bila ista ona koju je nosio kad je upoznao svoju ženu, ali to je već druga priča) i krenuo prema Milovanovoj kući.
Put do Milovana bio je vijugav, a Jovan je imao naviku da se zaustavlja na svakih pet metara kako bi popričao sa susedima ili jednostavno zaboravio gde je krenuo. Tako se prvo zaustavio kod Miće, seoskog brijača, da popričaju o najnovijim vijestima, pa kod Slavke, koja je prodavala domaći med, da uzme teglu „za usput“.
Dok je Jovan stigao do Milovanove kuće, prošlo je nekoliko sati, a Milovan je već završio s popravljanjem ograde. Jovan ga je zatekao kako se odmara na staroj drvenoj klupi ispred kuće, sa osmijehom koji je odavao pomalo prezir, ali i neizmernu zahvalnost što Jovan nije došao na vreme.
„E, Jovane, bogami si ti jedan pravi majstor za zaboravljanje! Toliko si spor da sam mogao da izgradim novu ogradu, a ne samo da je popravim“, reče Milovan, smeškajući se.
Jovan se nasmejao, sjeo pored njega i rekao: „Ma, nije to ništa, Milovane. Da znaš da sam krenuo do tebe tri puta danas. Prvi put sam zaboravio alat kod kuće, drugi put sam zaboravio gde si ti, a treći put… Eh, treći put sam zaboravio zašto sam uopšte krenuo!“
Milovan se grohotom nasmijao, a Jovan je iskoristio trenutak da otvori teglu meda koju je kupio kod Slavke. „Kad već nisam stigao na vreme, bar da te počastim dobrim medom,“ reče Jovan i pruži teglu Milovanu.
„Vidiš, Jovane, ti si jedini čovek kojeg poznajem ko može da zaboravi zašto je došao, ali da ipak donese nešto korisno,“ reče Milovan dok je namazao malo meda na krišku hljeba.
I tako su njih dvojica sjedili ispred Milovanove kuće, razgovarali o starim vremenima i smejali se Jovanovim „avanturama“ zaboravljanja. Jovan je, naravno, već do sledećeg dana zaboravio na sve to, ali Milovan nije. I svaki put kad bi ga video, podsetio bi ga na taj dan s puno smeha.
Iako su svi u selu znali da je Jovan zaboravan, voleli su ga baš takvog kakav je bio – jer je, uprkos svim svojim manama, donosio radost i smeh u živote svih oko sebe. A možda je u tome i bila sva mudrost: živeti tako da i zaborav postane izvor sreće.
