Jedna bonus romantična priča za prave romantičare:
“Pogledi u Dolu”
U srcu divlje prirode, gde se vrhovi planina spajaju sa horizontom, postojala je mala planinska dolina koja je bila poznata po svojoj čarobnoj ljepoti. U ovoj dolini, skrivenoj od očiju svijeta, nalazilo se malo, spokojno selo po imenu Rozdolj. U njemu je živjela mlada žena po imenu Lena, koja je svako jutro provodila u šetnjama uz rijeku, brinući o svojim cvijetnim vrtovima i slušajući tihe pjesme ptica.
Lena je bila poznata po svojoj lepoti, ali ono što ju je zaista činilo posebnom bila je njena ljubav prema prirodi i njenom radu. Imala je plave oči koje su svetlucale poput neba u letnjem danu i smeh koji je mogao da ulije radost u svakog ko ga je čuo. Ali, iako je Lena bila voljena i poštovana u svom selu, osećala je da joj nešto nedostaje. Maštala je o ljubavi koja bi bila jednako duboka kao reka koja je prolazila kroz dolinu.
Jednog letnjeg popodneva, dok je Lena brala divlje cveće uz obalu reke, čula je korake iza sebe. Okrenula se i ugledala muškarca u neobičnoj odeći za planinsko područje, sa očima koje su bile tamne poput noći, ali koje su sijale toplinom. On je predstavio sebe kao Marko, putnik koji je došao da istražuje lepotu ove netaknute prirode.
Lena i Marko su brzo pronašli zajednički jezik. Prolazili su dane zajedno, istražujući dolinu, planine i šume. Marko je bio umetnik, slikar koji je putovao u potrazi za inspiracijom. Njegove slike su bile prepune boja koje su prikazivale prirodu u svom najlepšem izdanju, a Lena je bila očarana njegovim darom. Dok su zajedno provodili vreme, Marko je sve više bio očaran Lenom i njenom sposobnošću da vidi lepotu u svakom detalju sveta oko sebe.
U večernjim satima, kada bi se sunce spuštalo iza planina, Lena i Marko bi sedili na vrhu brda i posmatrali zalazak sunca. Njihovi pogledi su se susretali, a reči su bile suvišne. Samo prisustvo jedno drugog je bilo dovoljno da se osećaju ispunjeno. Lena je osećala kako njeno srce raste svaki put kad je Marko uhvati za ruku i pogleda u njene oči sa ljubavlju.
Kako su dani prolazili, Lena i Marko su otkrili da je njihova ljubav rasla iz dana u dan. Marko je obećao da će naslikati portret Lene, ali ne samo njen fizički izgled; želeo je da uhvati njen duh i sve ono što je ona predstavljala za njega. Lena je bila dirnuta ovim gestom i sa radošću je prihvatila njegovu ideju.
Dok je Marko radio na portretu, Lena je otkrila da je njegova umetnost još dublja od onoga što je videla na platnu. On je bio iskren, nežan i ispunjen strašću za životom. Svaki trenutak proveden sa njim bio je magičan i pun značenja. Lena je osećala da je konačno pronašla ono što je tražila ceo život – ljubav koja je istinska i koja dolazi iz srca.
Kada je portret bio završen, Marko je pozvao Lenu da ga pogleda. Slika je prikazivala ne samo njenu spoljašnju lepotu, već i svetlost i toplinu koje je ona nosila u sebi. Lena je suznih očiju gledala sliku, osećajući se kao da je pronašla deo sebe na platnu.
Tog večera, dok su sedili pod zvezdama, Marko je kleknuo i zamolio Lenu da mu postane saputnik u životu. On je znao da je pronašao svoju srodnu dušu i nije želeo da je izgubi. Lena je, sa suzama radosti u očima, pristala.
Njih dvoje su se venčali u maloj crkvi u Rozdolju, okruženi prijateljima i porodicom, ali i prirodom koja je bila svedok njihovoj ljubavi. Njihov brak je bio ispunjen srećom, ljubavlju i avanturama. Lena i Marko su nastavili da istražuju svet zajedno, ali uvek su se vraćali u dolinu koja je bila njihov dom i mesto gde je njihova ljubav počela.
Ova priča o Leni i Marku pokazuje da ljubav može da se pronađe na najneočekivanijim mestima i da, kada se pronađe, ona može da stvori najlepše trenutke u životu. Ljubav u dolini Rozdolj bila je jednostavna, ali duboka i trajna, baš kao i priroda koja ih je spojila.
“Pisma iz prošlosti”
U malom obalnom gradu na jugoistoku Francuske, gde su zlatni zalasci sunca prelazili u ružičaste obrise, postojala je stara knjižara koju su svi u gradu znali po njenom šarmu i mirisu starog papira. Iza njenih drvenih vrata, skrivenih od svakodnevnog svijeta, nalazilo se mesto koje je bilo poput vremenske kapsule – “Le Temps Perdu”, ili “Prolazno vreme”. Knjižara je bila vlasništvo starog gospodina Roberta, koji je sa velikom pažnjom čuvao knjige i priče koje su se u njima skrivale.
Jednog letnjeg popodneva, dok su poslednji zraci sunca osvetljavali polirane drvene police knjižare, mlada žena po imenu Claire ušla je u “Le Temps Perdu”. Claire je bila pisac romaneskih priča, u potrazi za inspiracijom za svoj sledeći roman. Njena duša bila je ispunjena potrebom da pronađe priču koja će je dodirnuti, a stara knjižara se činila kao savršeno mesto za to.
Dok je pretraživala polica, Claire je naišla na stari kožni fascikl sa zlatnim slovima na koricama. Fascikl je bio prašnjav i izgledao je kao da nije pomeran godinama. Kada je otvorila fascikl, otkrila je da se unutar njega nalaze stara pisma, pažljivo upakovana u veliku kutiju. Pisma su bila adresirana na “Madame Éloise Dubois”, sa potpisom “Jean-Baptiste Lefevre”.
Claire je bila fascinirana. Pisma su bila napisana u prelepom rukopisu, a svako pismo je otvaralo prozor u prošlost. Ljubavna pisma između Éloise i Jean-Baptiste-a otkrivala su priču o strastvenoj ljubavi koja je preživela kroz ratove i vreme, ali nikada nije došla do njenog kraja.
Ovo otkriće oduševilo je Claire. Svako pismo je bilo poput delić sreće, nade i tuge, a ona je osetila duboku povezanost s pričom koja se razvijala pred njenim očima. Kako je čitala, shvatila je da su pisma pisana tokom Drugog svetskog rata, i da su ljubavnici obećali da će se ponovo sastati kada se rat završi. Međutim, u istoriji nije bilo podataka o tome da su se ikada sreli.
Claire je odlučila da istraži više o ovoj priči. Njena potraga je vodila do starih arhiva i priča koje su bile zaboravljene. Sa svakim korakom u svojoj istrazi, sve više je otkrivala o Éloise i Jean-Baptiste-u – ona je bila žena iz bogate porodice, dok je on bio mladi vojnik. Njihova ljubav bila je zabranjena, ali očigledno je bila iskrena i duboka.
Dok je istraživala, Claire je naišla na jednog od poslednjih preživelih članova porodice Lefevre, starijeg gospodina po imenu Henri, koji je bio u rodu sa Jean-Baptiste-om. Henri je bio dirnut što je neko pronašao pisma i govorio je Claire o ljubavi svoje porodice. On je otkrio da je Jean-Baptiste preminuo pre nego što je mogao da se vrati Éloise, koja je na kraju ušla u brak sa nekim drugim i živela do kraja svog života u žalosti zbog izgubljene ljubavi.
Claire je bila duboko dirnuta ovom pričom i odlučila je da napiše roman temeljen na ljubavi između Éloise i Jean-Baptiste-a. Roman je bio emotivan, bogat detaljima i opisivao je ne samo njihove trenutke ljubavi, već i izazove s kojima su se suočavali. Knjiga je dobila velike pohvale i postala bestseler, donoseći priču o ovoj neverovatnoj ljubavi novim generacijama čitatelja.
Nakon što je roman objavljen, Claire je postala bliska prijateljica sa Henrijem, i zajedno su često sedili u “Le Temps Perdu”, pričajući o prošlosti i sećanjima. Dok je sunce zalazilo i svetlost se stanjivala, Claire je shvatila da je pronašla ne samo inspiraciju za svoje pisanje, već i duboku povezanost sa ljudima iz prošlosti. Njihova priča, kao što je bila deo njenog života, postala je deo njene duše.
U malom obalnom gradu, u srcu knjižare “Le Temps Perdu”, priča o Éloise i Jean-Baptiste-u nastavila je da živi kroz knjige i sećanja. Iako ljubav između njih nije imala sretan završetak u stvarnom svetu, ona je pronašla svoje mesto u romanu, i tako je večno trajala u srcima svih koji su je pročitali.
