BONUS PRIČA:
Jednog sunčanog dana u malom selu na obroncima planine, živio je Milovan, poznat kao najveći zabušant u cijelom kraju. Milovan je bio stručnjak u izbjegavanju posla. Ako bi se neka baba žalila da joj treba drva nasjeći, Milovan bi se odmah sjetio da mora kod rođaka na kafu. Ako bi neki komšija tražio pomoć oko bašte, Milovan bi se, kao po komandi, iznenada sjetio da ima alergiju na korov. Ali, ono što je Milovana činilo posebnim nije bila samo njegova sposobnost izbjegavanja posla, već i njegova kreativnost u opravdavanjima.
Jednog jutra, dok je sjedao ispod stare kruške i pravio se da čita novine (koje su bile starije od njega), dođe mu komšija Pera. Pera, sav zadihan, priđe Milovanu i reče:
„Milovane, ajde brate, pomozi mi da sagradim šupu. Treba mi još jedna ruka da to završimo danas, a žena mi već danima zvoca.“
Milovan, ne skidajući pogled s novina, ozbiljno klimnu glavom i odgovori:
„Perice, brate, rado bih ti pomogao, ali juče sam sanjao da me je napao ogroman pacov. Znaš kako kažu – kad sanjaš pacova, to znači da trebaš izbjegavati svaki fizički napor, jer može biti opasno po zdravlje. Zato, eto, iz ljubavi prema svom životu, ja ću ti reći – ne mogu danas.“
Pera ga samo pogleda, prevrne očima i ode dalje, mrmljajući nešto o Milovanovim „glupim izgovorima“.
Ali, Milovan je znao da ga ništa ne može pokolebati. Kad ga je baka iz susjedstva zamolila da joj pomogne popraviti ogradu, Milovan je dramatično podigao ruku na čelo i rekao:
„Jao, bako, pa ja bih ti to odmah sredio, ali evo baš sada, u ovom trenutku, sjetih se da imam rijetku bolest zvanu ‘akutni lenjostitis’. Ljekar mi je rekao da moram ležati pod suncem najmanje osam sati dnevno, jer inače može doći do ozbiljnih posljedica. Tako da, eto, bolje da ja ostanem ovdje i čuvam zdravlje.“
Baka ga je samo pogledala, zagrabila zrak u ustima kao da će nešto reći, ali je onda samo odmahnula rukom i otišla dalje.
Milovan je nastavio svoj “radni” dan – sjedeći pod kruškom i uživajući u mirisu trave. Ali onda, nađe se u problemu kad mu priđe lijepa komšinica Mara, koju je Milovan potajno simpatizirao. Mara je zamolila Milovana da joj pomogne oko nošenja vreće brašna iz prodavnice do kuće.
Milovan, kao po navici, krenu s izgovorom: „Maro, znaš da bih tebi sve učinio, ali evo baš sada…“ No, nije uspio ni završiti rečenicu kad ga Mara pogleda onim svojim krupnim očima i reče:
„Milovane, ako mi sada ne pomogneš, nikad više nećeš moći sjediti pod ovom kruškom.“
Milovan proguta knedlu, zbunjen kako to da mu jedan izgovor nije uspio. Shvatio je da je Mara ozbiljna, a nije htio rizikovati gubitak svoje omiljene sjedeće pozicije. Brzo se podiže, uze vreću brašna i odnese je do Marinog praga. Sve vrijeme je mrmljao sebi u bradu:
„Moraću naći bolji izgovor za sljedeći put…“
Tako je Milovan, po prvi put u dugo vremena, zapravo nešto radio. Ali, da li je naučio lekciju? Ne baš. Sutradan, kad mu je Pera ponovo prišao sa zamolbom da mu pomogne, Milovan mu je odgovorio:
„Znaš, Pero, sanjao sam juče tog pacova ponovo, ali ovaj put je bio duplo veći…“
I tako je Milovan nastavio po svom. No, uvijek je pazio da se ne zamjeri Mari, jer kad bi izgubio onu krušku, to bi za njega bila prava katastrofa.
Priča o Milovanu, najvećem zabušantu na svijetu, širila se selom, a ljudi su se počeli kladiti koliko će mu još izgovora ostati prije nego što konačno bude morao zasukati rukave i stvarno nešto uraditi. Ali, Milovan je bio siguran – izgovori su neiscrpan resurs. Sve dok ne sretne nekog ko je pametniji od njega.
Ali, o tom ćemo pričati neki drugi put.
