Timofej Kuzmič posmatrao je svoju suprugu s tugom koja ga je pritisla kao kamen. Dunja, žena koja je nekada bila oličenje mladosti i ljepote, sada je stajala pred njim, izmijenjena godinama koje su prolazile nemilosrdno. Njezina kosa, nekad duga i sjajna, koja se spuštala poput rijeke svjetlosti niz leđa, sada je bila prorijeđena, prosuta srebrom. Njezina figura, nekad čvrsta i ponosna, bila je opterećena vremenom, a umjesto lakoće u njenim koracima, sada je bila prisutna težina svakog pokreta.
Sjećanja su mu se nizala pred očima poput starog filma. Vidio ju je onakvu kakva je nekada bila – mlada djevojka s kosom koja je mirisala na svježe livade i rukama koje su nježno grlile svijet. Kad bi se u tišini sobom kretala, činilo se kao da lebdi, a njeno prisustvo bilo je poput povjetarca, blago, gotovo neprimjetno. Kad bi ga iznenadila s leđa, osjetio bi njen topao dah na svom vratu, mirisao je na zrele breskve i toplinu ljetnog jutra.
Ali sada, Dunja više nije bila ta vila koja lebdi. Njene noge bile su prekrivene modrim venama koje su se poput korijena širile po njenoj koži. Kretnje su joj bile spore, opterećene godinama. Čak i jednostavno šetanje po kući sada je bilo mukotrpno. Timofej bi često poželio viknuti: “Digni noge, Dunja, previše se vučeš!” Ali svaki put bi se ugrizao za jezik, zadržao riječi koje bi je mogle povrijediti. Sjećao se koliko je nekada bila graciozna, kako se njen hod mogao mjeriti s hodom mačke – lagan, nečujan.
No, ono što ga je sada najviše boljelo bilo je noćno hrkanje, nešto što je nekadašnja Dunja nikada ne bi učinila. To tiho disanje koje je slušao u njihovim prvim bračnim noćima, toliko tiho da bi pomislio kako diše poput anđela, sada je zamijenjeno grlenim zvukovima koji su odjekivali sobom poput gromova. Noću bi ponekad bježao u drugu sobu kako bi uhvatio malo mira, dok bi danju promatrao njene iscrpljene pokrete, njene debele čarape koje su joj jedva prekrivale natečena stopala.
I dok je Timofej Kuzmič gledao Dunju, nije mogao pobjeći osjećaju krivnje. U njenim očima, uprkos svim promjenama, i dalje je vidio tračak one žene u koju se nekada ludo zaljubio. Sada, dok je stajala pred njim, bila je poput uvele ruže – još uvijek lijepa na svoj način, ali s laticama koje su počele padati.
Dunja je pažljivo stavila naočare sa debelim staklima koje su klizile niz njen nos, dok ju je Timofej Kuzmič promatrao s nelagodom koja je prelazila u gađenje. Te naočare, ogromne i nezgrapne, činile su mu se kao simbol svega što je izgubio. Nije mogao da prepozna nekadašnje oči koje su ga osvojile – tople smeđe oči koje su nosile živahnost i obećanje mladosti. Sada su te iste oči bile mutne, isprane vremenom, a kroz stakla naočara delovale su groteskno uvećano. Timofej je jedva mogao da podnese prizor.
Kako je život mogao biti tako nemilosrdan? Dunja, nekada devojka za kojom su svi momci uzdisali, izabrala je baš njega, Timku. A šta je sada ostalo od toga? Pred njim nije stajala prelepa žena iz njegovih sećanja, već starica čije ga je prisustvo podsećalo na neku bizarno iskrivljenu sliku prošlosti – kao scena iz lošeg horor filma.
Dok je nervozno gledao u nju, Dunja ga je presekla svojim glasom, tiho, ali odlučno:
– Tima, trebalo bi da odeš kod kardiologa. Noću počinješ da hrčeš, a ponekad mi se čini da prestaneš da dišeš. Pa onda opet počneš da hrčeš.
Timofej se namrštio i odmahnuo rukom s prezirom.
– Nemam ja šta da tražim kod doktora – odgovorio je grubo. – Sasvim sam dobro. Bolje se ti pobrini za ta svoja plava stopala. Znaš li ti kako ti hrčeš? Tvoje hrkanje je toliko strašno da plašiš komšiluk!
U njegovim rečima nije bilo ni trunke nežnosti. Umesto toga, čula se gorčina koja je godinama rasla u njemu, poput korova koji guši poslednje preostale cvetove u vrtu sećanja. Dunja je ostala tiha, a Timofej je, uprkos svojim rečima, osećao neku nejasnu prazninu – kao da je svaka rečenica bila udarac i njemu samom.
Dunja se nasmešila blago, kao da je čula šalu koja joj je zagrejala srce. Pružila je ruke da zagrli Timofeja, ali on je odmakao unazad, kao da ga je dodir njene ruke opekao. Njeno kikotanje, koje je nekada bilo vedro i zvonko poput jutarnje pesme ptica, sada mu je delovalo kao grubo škripanje vrata na starom podrumu. A miris… Miris njene kože, nekada svež i sladak, sada je nosio tragove vremena, miris prolaznosti koji je Timofeja zbunjivao i uznemiravao.
„Šta se ti, bre, povlačiš?“ rekla je Dunja kroz smeh, pokušavajući da razbije napetu tišinu. „Pročitala sam negde šta treba da piješ za svoj bronhitis. Biljke, Tima, lekovite biljke – to je spas!“
„Biljke?“ odgovorio je Timofej sarkastično, podižući glas. „Šta ti mene smatraš? Nekakvim starim beskorisnim dedom? Ja sam još uvek dve godine mlađi od tebe, da te podsetim! Pij ti te svoje čajeve i zakuvaj ih kako hoćeš, ali mene ostavi na miru! Hoću da jedem, a ne da se davim tvojim travama.“
„Ima li mesa?“ dodao je, gledajući je s namrštenim izrazom lica. „Muškarca treba hraniti mesom, a ne kašom.“
Dunja ga je pogledala ispod oka i nasmejala se, sada tiše, s prizvukom šale u glasu. „Muškarci, kažeš? Pa da, oni možda, ali ti… ti si već starčić. Sam si rekao da ti zubi više nisu što su nekad bili.“
„Kad sam to rekao?“ planuo je Timofej, povređen njenim rečima. „I otkud ti ideja da sam starac?“
Dunja je uzdahnula, spuštajući pogled. Nije želela da ga izaziva dalje; znala je da je njegov ponos lako zapaljiv, kao suv list pred plamenom. Umesto da se prepire, povukla se u tišinu, ostavljajući Timofeja da grubo brani ono malo dostojanstva što mu je vreme ostavilo.
Timofej Kuzmič je zagrabio kašiku boršča i dok ga je polako gutao, misli su mu se lutale na neočekivana mesta. „Da li je moguće,“ razmišljao je, „da i ženu mogu zameniti, baš kao što sam nekad zamenio svoj stari žiguli za novu Tojotu? Koliko mi je bilo žao tog auta, a čim sam seo za volan Tojote, zaboravio sam na sve žalopojke. Brža je, bolja, elegantnija – i, što je najvažnije, nije me opterećivala.“
Poslednjih dana, njegova misao o zameni nije se vrzmala oko automobila, već oko Svetke, vedre žene iz komšiluka. Svetka je bila potpuno drugačija od Dunje. Dok bi Dunja sedela i tupila o biljkama i lekarima, Svetka je bila poput prolećnog vetra – laka, nasmejana i uvek spremna za šalu. Nije se ljutila na Timofejeve opaske; naprotiv, smejala bi se iz srca, a to mu je davalo osećaj kao da je ponovo mladić. Svetka je bila njegov san – san koji je izgledao dostižan.
„Ako sam mogao da ostvarim san s Tojotom,“ mislio je, „zašto ne bih i sa Svetkom?“ Njeno prisustvo za njega je bilo bajkovito, a u glavi mu je neprestano odjekivala melodija – „Rođeni smo da bi se bajka ostvarila.“ Pesma nije bila romantična; više je ličila na himnu, ali je savršeno odgovarala njegovom unutrašnjem zanosu. Svetka mu je bila bajka na dohvat ruke, i Timofej je bio uveren da će jednog dana ta bajka postati stvarnost.
Iz misli ga je trglo neobično zviždanje. Pogledao je prema Dunji, koja je spavala pored njega. Zvuk nije prestajao – bio je to njen hrkanje, ali ovoga puta drugačije nego inače, gotovo zabrinjavajuće.
„Dunja,“ promrmljao je, gurkajući je ramenom, „okreni se na stranu. Ovo je već čudno čak i za tebe.“
Dunja se nije ni pomerila, dok je Timofej gledao u nju s mešavinom iritacije i neke neobjašnjive tuge. Možda je stvarno došlo vreme za promene, pomislio je, dok se tišina noći polako vraćala, isprekidana samo njenim povremenim, čudnim zviždanjem.
Odnos supružnika u starosti, naročito u onim godinama kada život počne da se bliži kraju, često postaje zrcalo svega što su zajedno prošli – lepih trenutaka, nesuglasica, ljubavi, navika, ali i promašaja. Starost donosi sa sobom mirniji ritam, ali i gomilu izazova koji često izvlače na površinu ono najskrivenije u njihovom odnosu.
U tim godinama, često se događa da se ljubav, koja je možda nekada bila strastvena i puna zanosa, transformiše u nešto dublje, ali istovremeno i kompleksnije. Ona postaje mešavina privrženosti, zavisnosti i navike. Kada su mladost i snaga prošli, supružnici se oslanjaju jedno na drugo na načine koje možda nisu ni mogli da zamisle u ranim danima svog braka. Njihovi razgovori više nisu puni velikih planova i ambicija; umesto toga, oni su jednostavniji, često ispunjeni pričama o prošlosti, prisećanjima na zajedničke trenutke ili čak sitnim prepirkama oko svakodnevnih stvari.
Često se desi da jedan supružnik, zbog zdravstvenih problema, postane zavisniji od onog drugog. U takvim situacijama, ljubav se ispoljava kroz brigu – pripremanje čaja, pomaganje u oblačenju, podsećanje na lekove. Međutim, ova briga može da nosi i dozu frustracije. Onaj ko je zdraviji možda oseća teret odgovornosti, a bolesniji oseća krivicu što je postao opterećenje. Ipak, u osnovi svega leži duboko razumevanje – oni znaju da su, uprkos svemu, jedno drugom jedina istinska uteha i podrška.
Svađe u starosti imaju drugačiji ton. To više nisu žestoke prepirke koje izbijaju iz strasti ili ponosa. Umesto toga, to su sitne razmirice – oko toga kako se kuva supa, gde su ostavljene naočare, ili ko je zaboravio da zatvori prozor. Takve svađe nisu ni približno ozbiljne kao nekada, ali u njima se često oseća godinama taložena frustracija. Uprkos tome, te prepirke brzo zameni tišina, jer oboje znaju da je svaka izgovorena reč možda poslednja.
Postoje i oni trenuci kada se prošlost vraća kao duh iz daleke mladosti. Sedeći zajedno na kauču, gledajući stari album sa fotografijama ili slušajući omiljenu pesmu iz davnih dana, supružnici često doživljavaju iznenadni talas emocija. Možda su se tokom godina udaljili, možda su nesuglasice i svakodnevica zaklonile nekadašnju bliskost, ali u tim trenucima sećanja, prepoznaju jedno drugo – kao što su to činili kada su bili mladi i zaljubljeni.
Smrt, koja se neminovno približava, neizostavno menja dinamiku njihovog odnosa. Pitanje ko će otići prvi često visi u vazduhu, iako ga retko ko izgovara naglas. Onaj ko je slabiji često oseća strah – ne toliko zbog sopstvenog kraja, koliko zbog toga što ostavlja drugog da se nosi sa samoćom. S druge strane, zdraviji supružnik često pokušava da se ponaša snažno, ali noću, kada sve utihne, suočava se sa sopstvenim osećajem nemoći i tuge. Ta blizina smrti može da izazove i trenutke izuzetne nežnosti – ruka na ruci dok sede za stolom, tiho “volim te” koje ne mora ni da se izgovori, jer je već odavno zapisano u svakom pogledu.
U danima kada kraj postane neizbežan, odnos supružnika često se vraća svojoj suštini. Nema više prostora za lažne maske, za ponos ili nepotrebne reči. Ostaje samo dvoje ljudi koji su prošli kroz život zajedno, koji se poznaju u najdubljim nijansama i koji, uprkos svemu, osećaju zahvalnost što su imali jedno drugo. U tim trenucima, možda po poslednji put, vraća se ona ljubav koja je bila temelj njihove zajednice – tiha, mirna i bezuslovna.
