Priča o Mehmedu Meši Selimoviću, istaknutom piscu srpske književnosti, donosi nam uvid u njegov bogat život, umetnički opus, kao i duboke lične patnje koje su oblikovale njegovo delo. Njegova misao iz romana “Tvrđava” nosi filozofsku težinu i postavlja pitanje prolaznosti, naglašavajući neizvesnost i kratkoću radosti i života: “Sve će nestati. Ali, zar to pruža utehu? Radost će nestati, ljubav će nestati, život će nestati. Da li je uteha u prolaznosti?” Ove reči snažno odjekuju u ljudima, jer reflektuju univerzalnu ljudsku tugu i beskrajnu potragu za smislom u svetu gde sve prolazi.
Meša Selimović, rođen 26. aprila 1910. u Tuzli, svoje osnovno i srednje obrazovanje završio je u rodnom gradu. Studij srpsko-hrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti započeo je 1930. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao četiri godine kasnije, 1934. Njegov rad u obrazovanju započinje 1935. kao nastavnik u Građanskoj školi, a ubrzo zatim preuzima ulogu suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli, posvećujući se profesiji koja mu je obeležila početak karijere.
Daroslava Božić, supruga Meše Selimovića, predstavljala je neizmerno važan oslonac u njegovom životu i umetničkom stvaranju. Njihova ljubav bila je izuzetna, prožeta dubokom privrženošću i razumevanjem. Potekla iz porodice generala Kraljevine Jugoslavije, Dara je u njegovom srcu zauzimala posebno mesto, često povezana s najdubljim emocijama koje je osećao. Meša ju je doživljavao kao pravi božanski dar, naglašavajući time koliko je snažna bila njihova ljubavna veza i koliko mu je značila njena prisutnost.
Selimović je pretrpeo mnoge bolne gubitke, naročito tokom ratnih godina. Posebno ga je potresla tragična smrt brata Šefkije, kojeg su zbog političkih okolnosti osudili na streljanje. Ovaj težak udarac duboko je promenio Mešu, ostavljajući neizbrisiv trag na njegov život i stvaralaštvo. Njegovo najpoznatije delo, “Derviš i smrt”, prožeto je upravo emocijama tuge i nepravde koje je nosio zbog bratove smrti. Kroz stranice knjige, Meša je odao počast Šefkijinoj nevinosti i poslednjem vapaju pravde, rečenici koju je brat ostavio za sobom: “Brate, nisam kriv.” Selimović je, kao pisac, ostao vezan za svoje poreklo i identitet, često preispitujući svoj nacionalni identitet i pripadnost.
Premda je rođen u muslimanskoj porodici, Meša Selimović se u potpunosti poistovećivao sa srpskim identitetom i smatrao srpsku književnost svojim pravim umetničkim domom. U oproštajnom pismu, jasno je izrazio ovaj stav, naglašavajući svoju neraskidivu vezu sa srpskom literaturom. Istovremeno, s dubokim poštovanjem osvrtao se na svoje korene i nasleđe, koji su oblikovali njegov lični i umetnički put.
Mešin ljubavni život bio je ispunjen burnim preokretima, posebno od trenutka kada je u njegov život ušla Dara. Njegova odluka da se razvede od prve supruge izazvala je talas kritika i neodobravanja među nekadašnjim prijateljima i saradnicima. Strastvena povezanost s Darom bila je toliko snažna da je mnogima izazivala zavist i gorčinu, no on nije posustao. Bez obzira na prepreke i osude, Meša je bio odlučan da ostane uz Daru, hrabro štiteći njihovu ljubav kroz sve izazove.
Meša Selimović preminuo je 11. jula 1982. godine u Beogradu, tiho, dok je gledao završnicu Svetskog prvenstva u fudbalu. Njegov odlazak ostavio je neporecivu prazninu u srpskoj književnosti. Počiva u Aleji zaslužnih građana, gde je postao deo kulturne baštine Beograda. Iako su neki nakon njegove smrti želeli da mu se posmrtni ostaci premeste u Sarajevo, ta ideja nikada nije ostvarena. Selimović je ostao simbol intelektualne hrabrosti i duboke emotivne snage, dok njegova dela i dalje inspirišu generacije, trajno utisnuvši njegov pečat u književni svet.
Meša Selimović, jedan od najvećih pisaca srpske književnosti, stvorio je dela koja prodiru duboko u ljudsku dušu, otvarajući pitanja postojanja, smisla života i unutrašnjih sukoba pojedinca. Njegovi romani „Derviš i smrt“ i „Tvrđava“ dva su monumentalna ostvarenja koja kroz različite perspektive i likove nude uvid u filozofske, moralne i emotivne dileme.
„Derviš i smrt“ priča je o Ahmedu Nurudinu, dervišu koji se suočava sa dubokom unutrašnjom krizom nakon što mu je brat uhapšen i nepravedno osuđen na smrt. Od prvobitnog mira i vere u pravednost sudbine, Ahmed se polako suočava s brutalnom stvarnošću u kojoj vladaju izdaja, surovost i samovolja vlasti. Njegova potraga za pravdom i istinom ubrzo postaje potraga za samospoznajom. Ahmed se bori sa sobom, preispitujući svoj put, veru i vrednosti, dok polako shvata da u svetu punom korupcije i sebičnih interesa, vera može postati teret, a pravednost iluzija. Kroz njegov lik Selimović pokazuje kako ljudska duša prolazi kroz duboka iskušenja, jer Ahmed, iz derviškog mirenja sa sudbinom, postaje čovek ogorčen, pun besa i tuge. On ne traži samo odgovore na pitanja zašto je njegov brat stradao, već i na pitanja o sopstvenom mestu u svetu i vrednostima koje je do tada verovao.
Kroz introspektivne monologe i simbolične scene, Selimović stvara univerzalnu sliku čoveka u sukobu sa samim sobom, koji prolazi kroz iskušenje i propituje sve što je mislio da zna. „Derviš i smrt“ je knjiga koja ne nudi jednostavne odgovore; ona traži od čitaoca da se suoči sa sopstvenim sumnjama i da prepozna Ahmedovu borbu kao odraz ljudske nemoći u društvu koje je sklono nasilju, kontroli i manipulaciji. Selimovićev jezik u ovom delu odiše poetikom, dok kroz mirne i filozofske tonove donosi tugu i težinu gubitka.
S druge strane, roman „Tvrđava“ donosi novu perspektivu na pitanja života, ljubavi i smisla postojanja kroz lik Ahmeta Šabe, vojnika koji se nakon rata vraća u rodni grad, pokušavajući da pronađe mir i ljubav. No, povratak u grad ne donosi mu spokoj, jer nailazi na nepravdu i licemerje, suočen sa svetom u kojem više ne pronalazi pripadnost. Kroz Ahmetov lik, Selimović iznosi suptilnu kritiku društva, njegovih normi i običaja, ali i prikazuje bol pojedinca koji ne može da nađe svoje mesto u svetu posle trauma rata. Za razliku od Ahmeda Nurudina, Ahmet je lik koji iz bola i razočaranja traži oslonac u ljubavi prema ženi po imenu Tija. Njihova ljubav je iskrena i suprotstavljena mračnom svetu oko njih, simbolizuje poslednji tračak nade i svetlosti.
Kroz taj odnos, Selimović istražuje kako ljubav može biti zaštitni zid protiv beznađa i besmisla, mesto gde se nalaze uteha i snaga čak i u najtežim trenucima. Ahmet i Tija suočavaju se s brojnim izazovima i teškoćama, ali njihova povezanost ostaje snažna, donoseći osećaj mira i utehe u svetu koji ih odbacuje i u kojem vlada mržnja i predrasuda. Kroz njihov odnos, Selimović postavlja pitanje: može li ljubav biti utočište od surovosti života i sredstvo kojim se pobedjuju bol i samoća?
Oba romana, „Derviš i smrt“ i „Tvrđava“, svedoče o unutrašnjoj borbi pojedinca u društvu koje ograničava, nameće pravila i osuđuje. Selimović ne prikazuje likove koji se lako mire sa svojim sudbinama, već ljude koji se suočavaju sa svojim strahovima i bore se sa stvarnošću u kojoj ne nalaze uvek pravdu ili odgovor. Ahmed i Ahmet su likovi sa svojim slabostima, ali i sa svojim unutrašnjim snagama, i kroz njih Selimović daje glas svakom pojedincu koji se oseća zarobljen u svetu društvenih pravila i morala, tražeći svoje mesto i smisao.
Mešin stil u ovim romanima je tih, dubok i filozofski. Njegov jezik je bogat simbolikom, rečima koje prizivaju slike i emocije, a njegove rečenice nose težinu života, gubitka, tuge, ali i nade. „Derviš i smrt“ i „Tvrđava“ nisu samo priče o Ahmedu i Ahmetu; one su priče o svim ljudima koji se suočavaju sa pitanjem prolaznosti, pravde, ljubavi i vere. Selimovićeva dela ostaju trajna svedočanstva o ljudskoj borbi za sopstvo, istinu i smisao u svetu koji se često čini bezdušnim.
