Do sedamdesete godine, život mi je poprimio mirniji ritam. Dani su prolazili u brizi za bolesnog supruga, u vođenju domaćinstva, druženjima s decom i unucima, povremenim putovanjima i susretima sa starim prijateljima. Međutim, u nekim tihim večerima, dok bismo sedeli za stolom, moj suprug fizički prisutan, ali duhom daleko, zarobljen u magli Alchajmera, sećanja su mi često navirala. Vraćala bih se u dane kada je sve između nas počelo…
Imala sam tek četrdeset godina, a život mi je već bio preokrenut. Iza sebe sam ostavila brak koji me gušio i započinjala novo poglavlje. Bila sam žena na vrhuncu snage i izgleda – visoka plavuša o kojoj su ljudi govorili s divljenjem. Tog vikenda, odlučila sam s ćerkom, desetogodišnjom Nastjom, da posetim roditelje na selu. Leto je bilo u punom sjaju, a kiša koja je nedavno pala ostavila je vazduh ispunjen mirisom svežine.
Dok sam ležala u visećoj mreži s knjigom u rukama, uživajući u retkim trenucima tišine, Nastja se veselo zabavljala s nekim psom s druge strane ograde. I tada, iznenada, pojavio se njegov vlasnik. Muškarac koji je izgledao kao da je sišao sa filmskog platna – naočit, sa stavom i osmehom koji ostavlja bez daha. Taj muškarac bio je Viktor.
Viktor je bio deset godina stariji od mene, sveže izašao iz svog braka, s karijerom u građevini i pogledom punim samopouzdanja. Snažan i odlučan, ulio je u moj život novu energiju. Naša ljubavna priča počela je spontano, gotovo sudbinski. Strast koja nas je obuzela bila je poput plamena – divlja i neukrotiva. Sve u vezi s njim činilo mi se pravim, kao da je baš on bio deo slagalice koja je nedostajala mom životu.
Vremenom je okončao svoj brak, a mi smo odlučili da se venčamo. Napustila sam posao ekonomiste kako bih se posvetila našem zajedničkom životu. Viktor je osnovao sopstvenu logističku kompaniju, koja je ubrzo postala izuzetno uspešna. Naša porodica uživala je u životu bez oskudice – njemu je posao donosio stabilnost, dok sam ja bila posvećena domu i brizi o našim najdražima. Međutim, sudbina je pripremila nešto što će zauvek promeniti naše živote.
Viktor je tada imao 56 godina, i dogodilo se ono što često prati muškarce na vrhuncu moći – pronašao je utehu u vezi sa svojom mladom sekretaricom. Ta tiha devojka, povučena i naizgled nevina, postala je njegov beg od stvarnosti.
Istina me je pogodila kao grom iz vedra neba. Sasvim slučajno, dok sam čistila džepove njegove jakne pre nego što je odnesem na hemijsko čišćenje, naišla sam na par avionskih karata. Kombinovanjem činjenica, mozaik se sklopio, a sa njim i oštra bol koja me presekla.
Kada sam ga suočila s onim što sam otkrila, nije negirao. Priznao mi je da je godinama maštao o vezi s nekim ko mu uliva osećaj mladosti i nevinosti. Ljupka i naivna Ljusja, koja je potajno gajila simpatije prema njemu, činila se kao ostvarenje tih skrivenih želja. Njihova veza, kako mi je rekao, nije bila planirana, već se dogodila u trenutku slabosti, a njega je povukla strast.
Godinama smo živeli u vrtlogu nesigurnosti i sukoba. Isprva sam ja razmišljala o razvodu, zatim je i on spominjao tu mogućnost, ali ništa se nije rešilo. Viktor je, uprkos svemu, tvrdio da me nikada nije prestao voleti. Bio je osoba od reči, neko ko nije mogao da napusti ni mene ni nju.
Na kraju, predložio je nešto nezamislivo – da nađemo način da svi zajedno nastavimo dalje, bez mržnje i prebacivanja. Njegova želja bila je da, uprkos svemu, postanemo prijatelji i pronađemo mir u haosu koji je stvorio.
Oboje smo se svim silama trudili da održimo privid normalnosti. U jednom trenutku, čak sam skupila hrabrost i pozvala Ljusju na razgovor. Došla je, tiha i pomalo nesigurna, a naš susret protekao je u atmosferi koja se mogla nožem seći. Ništa od toga nije dovelo do pomirenja, niti je među nama uspostavljena neka vrsta razumevanja.
Povukla sam se u sebe, odlučna da niko ne sazna kako se osećam i kakvu bitku vodim iznutra. Pred svetom sam igrala svoju ulogu – savršena supruga, s idealnim mužem, brižnim i pažljivim. Tokom praznika, odlazila sam kod roditelja i pažljivo im prikazivala idiličnu sliku svog braka. Bili su presrećni, verujući da je njihova ćerka konačno pronašla sreću.
U međuvremenu, Viktorova veza s Ljusjom trajala je godinama. Njih dvoje su se srodili na način koji nisam mogla da razumem, a kamoli da promenim. Dok bih ja pripremala doručak za Viktora i čekala ga s večerom, ona mu je pružala topli ručak i neizmernu posvećenost na poslu. Bila je njegov stub u poslovnim poduhvatima, nezamenljiva figura u kompaniji koju su zajedno gradili.
Oprostila sam mu, ili sam barem pokušala da to učinim. Ali nešto u meni zauvek se slomilo. Viktor je neprestano pokušavao da popravi naš odnos, dok sam ja, uprkos želji da se stvari vrate na staro, osećala da više ne mogu spojiti delove razbijene vaze. Na kraju, naš brak se pretvorio u zajednički život bez ljubavi – živeli smo zajedno, ali više kao rođaci nego kao supružnici.
Pronašla sam utehu u svakodnevnim obavezama. Vodila sam računa o domaćinstvu, bavila se kuvanjem, i sve više vremena provodila sama sa sobom. Naš veliki stan omogućio nam je da se fizički udaljimo jedno od drugog kada bismo to želeli. Svako je imao svoj kutak, svoju tišinu, i tuđe prisustvo nije bilo obavezno. Živeli smo zajedno, ali smo istovremeno postali dvoje stranaca pod istim krovom.
Još uvek sam imala nešto posebno u svom izgledu, neku vrstu privlačnosti koja nije prolazila s godinama. Mladići su mi često upućivali komplimente, dok su moji vršnjaci nalazili smele načine da izraze svoje simpatije. Sećam se kako su mi slali pesme i fotografije preko WhatsApp-a – jedna od njih mi je posebno ostala urezana u pamćenju. Bio je to školski pesnik, sada stariji čovek s tankim nogama i komičnim šortsovima do kolena. Njegov trud me je nasmejao, ali mi nije značio ništa više od zabave.
Mogla sam da se razvedem od Viktora, čak i da nađem način da se finansijski osamostalim. Međutim, nikada nisam krenula tim putem. Na kraju krajeva, on je bio tu – moj Viktor, možda ne idealan, ali ipak moj. Gledala sam kako se životi mojih razvedenih prijateljica prelivaju u haotične potrage za srećom i stalna razočaranja, i to me odbijalo. Pored toga, Viktor me je još uvek voleo na svoj način. Često me je obasipao skupim poklonima i pažnjom koja mi je, iako povremena, bila dovoljna da osetim sigurnost. Možda nije bila strast, ali bila je rutina koja mi je odgovarala.
Tako su godine prolazile, gotovo neprimetno.
A onda nas je zadesila tragedija. Viktor je imao 75 godina kada je saznao strašnu dijagnozu – rak. Počela je borba, puna intenzivnih terapija i neizvesnih prognoza. U početku je uspevao da vodi poslovni život, ali ubrzo se pojavio novi problem. Prvi znaci Alchajmerove bolesti polako su ga počeli uzimati pod svoje. Malo po malo, morao je da se povuče iz svega što je nekada voleo.
Čovek kog sam poznavala i volela – snažan, šarmantan i pun života – polako se gasio. Njegova energija bila je zamenjena umornim pogledom, kosa mu je potpuno osedela, a nekada čvrsta figura sada je izgledala iscrpljeno i teška.
Kada je proglašen karantin zbog Covida, odlučila sam da ga odvedem na naše imanje, tamo gde je sve nekada počelo. Sećanja su bila živa, ali sada je sve bilo drugačije.
Naše dane obeležio je miran, gotovo usporen život na selu. Kuća je bila udobna, topla, sa svim potrebnim sadržajima. Postepeno sam se prilagodila novoj rutini, odlažući sve ono što je nekada definisalo moj život u gradu – dizajnersku odeću, raskošne večere, društvene obaveze.
Tamo, daleko od sveta, nastavili smo zajednički život, ali na način koji nikada nisam zamišljala – kao dvoje ljudi koji su zajedno prošli kroz sve uspone i padove, i sada samo čekaju poslednje poglavlje.
